Братство

= 8 ==

на његовом оцу владаоцу, како не би ослабила његова наклоност Грцима и да им не зада велике бриге. Начелник, са, српским војводом посла и поуздана свог човјека. СОтупивши на земљиште св. Горе, они су успут свагдје питали да није прошао младић што га траже и притом су описивали како изгледа и његову љепоту. Најпослије чуше да, је скоро пред њима прошао такав младић у руски манастир“.

Сад посланици одусташе од пута атоском проти и похиташе у Русик:') да узму младића, док се још није постригао, и св, Атонској гори«. Москва 1886 гол, заиста, бјегунца нађоше у Русику, још у кнежевским хаљинама. Чим уђоше у дркву ев. великомученека Пантелејмона и угледаше свога кнеза, одмах заборавише, од радости, тешки пут и са сузама падоше пред његове ноге. Бојећ се да га опет не изгубе, хтједоше да, та свежу, али се не усудише дићи руке на свога господара, већ само поставише око њега почасну стражу, па пошто се мало одморе, да га поведу са собом.

Младић се чудио зашто је отац за њим послао тако угледна, војводу и као да, се је стидио погледати у очи томе човјеку који је због њега поднио тако тежак труд. Растко га одведе на страну и упита : како је могао тако брзо пријећи такав далеки пут. Војвода му исприча о тузи родитеља, о његову писму иачелнику и начелникову проти, а није крио ни своје чврсте одлуке да кнеза милом или силом врати у очев дом. Младић схвати опасност, која га чека, али се још надао да ће је уклонити молећ војводу. „Ако хоћеш", говораше кнез, „можеш ме овдје оставити не бојећ се издаје и, као велможа, умирити мог оца, а ја ћу му сам писати и стишати његово срце, само ти ми учини братску љубав и — немој ми сметати да, учиним оно због чега дођох.' Али војвода одговори : „Не, господару мој! И не покушавај за то молити свог слугу, јер ја ти то не могу учинити. Мој господар, а твој отац тај ми је посао повјерио као вјерну човјеку. Да смо те још затекли као калуђера, онда би смо се бар у неку руку могли оправдати ; али кад је Господар хтио да ти останем досад онакав каква желе да те виде твој отац, браћа и властела, какав бих ја био кад бих могао да се усудим, па само помислим на то и с каквим бих погледом ступио пред лице твог оца ! Стога се кани сваке мисли да се противиш па, макар и тужна срца, хајде за нама, угаси ватру коју је распалило у родитељском срцу твоје чудно бјежање, јер сам знаш да си ти био једина, утјеха свог оца. Ако пе хтједнеш ићи с нама, ја ћу морати учинити оно о чему не волим ни говорити : натјераћеш ме да те свежем, јер се ја 60јим твог оца више него икада, и такав сам налог од њега добио."

1) () томе кад су се Руси населили на Атосу, гледај књигу (на руском); »Руски манастир ов, великомученика и цјелитеља, Пантелејмона у

ен ирепен=-=