Братство

— + —

ко своје свјетовно име замијени именом Саве, који прослави српску земљу. Павши по земљи дуго плакаше и захвали Господу што му је испунио пламену жељу његова срца. Старог монаха, застиди плач младића, који већ у тим њежним годинама показиваше тако велику ревност према Богу.

Док се то догађало на, високој кули, доље у цркви великомученика. Пантелејмона сврши се свеноћно бденије, пробудише се страже које проспаваше свога кнеза и спопаде их ужас, кад га, не видјеше међу собом. Они га стадоше тражити на, све «стране, по цркви и по манастиру, па не нашавши га почеше пријетити игуману и тући монахе. Умиривши их, војвода рече братији : „Ви нам, часни оци, нанесосте неправду и срамоту, али ми смо стидећ се вашег анђеоског лика, благо и човјечно с вама поступали. Зар није онај од вас што је долазило ради милостиње код нашега, господара, онај лажац, заслужио смрт, јер је погазио ту милостињу, побјегао и украо оцу сина, родитеље бацио у самртни плач, а на нас навалио грдне терете 2 А сад сте ви ето опет украли од нас нашега господара. Каква је то дрскост # Како нас можете исмијавати % Платићете нам својом главом или одговорите, откријте гдје сте сакрили кнеза !"

Чувши с високе куле да је војвода готов на насиље и како немилице туку иноке, младић се препаде Божјег суда, ако се злоба сврши убијством. Он се примаче с врха куле иу ноћној тмини одазва се својима. Чим чуше његов глас, сви се обрадоваше и потрчаше кули уперивши погледе горе и као желећи да пробију очима ноћну таму и утјеше се његовим ликом. Монах Сава, дотле кнез, Растко, рече војводи : „Зар тако твоја сиједа глава мисли као да је на младићу, па уздајући се, у туђини, у чету својих људи, високо мислиш о себи •" А племенитим младићима, говораше: „Зар се ви не бојите Бога. нити се стидите анђеоског лика, % Ваља ли да ратујете с монасима у светом храму % Какво вам зло учинише • Ако мене тражите, ево ме пред вама, само сад још нијесам слободан, а сутра ћете ме видјети ; те пустите у миру." Обувети страхом и стидом, племенити војници из српског друштва стишаше се и не знадоше кнезу ништа одговорити, већ само опколише кулу и чуваху је сву ноћ. У зору кнез-монах опет се примаче одозго, већ сасвим обучен у дивни анђеоски лик, па дозва своју дружину. Угледавши га таква, ударише у горки плач и лијући суве падоше по вемљи. А монах Сава, дијелећи њихову тугу, тјешио их је овим ријечима : „Божја је воља била оно што је било са мном, јер ме ви нијесте стигли, а Он ме и сад избавио из ваших руку. Ви стеме хтјели одвратити од добра пута који сам желио и похвалити се пред својим господарем, али мој Бог, на кога се уздајући ивиђох из очинске куће, и овдје ми бјеше помоћник, како и сами видите ; Он ће и отсада управити мој живот по Својој вољи. Молим вас не тугујте и не гу-

Па