Братство

= #13) —

далшше ријеч Божју многобошцима, али му увијек бијаше на, терет живот великога града, те, по савјету неког старца Јулијана, удаљи се ради подвига на једну гору близу Едесе. Али старцу у виђењу би објављено да је Јеврема Бог изабрао да уразуми саплеменике, па се Јеврем врати и опет се поче бавити тумачењем св. Писма и ол тада то поче писати. Његова проповијед привлачила му је многе. Непрекидно окупљање народа око себе, опет није могао да поднесе и опет хтједе отићи у пустињу. Али му се на путу јави анђео: „„јевреме, куда ти бјежишг' — „Хоћу да живим у миру, бјежим од гужве и омаме свијета“. — „Бој се да се не би на, теби извршиле написане ријечи: Јеврем је налик на млада војника који хоће да ослободи врат из јарма“... Јеврем се застиди и врати своме послу. Да му успије рад, он основа у Едеси школу из које су касније излазили знаменити учитељи сиријске цркве. У осталом, о времена, на, вријеме он је увијек одлазио — као ради одмора у пустињу, ради тишине и молитвеног подвига и чак је подитао код Едесе мали манастир, али се је опет враћао у Едесу, гдје је живио у покајању и привукао је Богу многе душе својим поукама. Велики друг преп. Јеврема бијаше преподобни Аврамије Залворник (слави се 29 октобра). Они су често посјећивали један другог и проводили вријеме у побожном разговору. Једанпут се преподобном Јеврему указа виђење: у сну видје пламен ступ који допире до неба и чу глас: „Јевремо, Јевреме! Као што видиш тај пламени ступ, такав је и Василије“... Св. Василије Велики био је у то вријеме (од 270 до 8379, године смрти) архиепископ Кесарије Кападокијске (града управ на, сјевер од Антиохије, у дубини малоазијског полуострва, у истој даљини од Антиохије као и Едеса, тако да су та, три града била као врхови истостраничног трокута). Преподобни Јеврем поведе тумача( јер није знао грчки), упути се у Кесарију и затече св. Василија у пркви гдје учи паству; на његовом десном рамену видио је бијела голуба, као да му шашће оно што је говорио народу, а из уста св. Василија излазили су често ватрени језици. Одушевљен тим призором — као и самим проповједниковим ријечима, — преп. Јеврем стаде на глас хвалити св. Василија, а по свршетку богослужења они се упознаше и разтовараху као другови. Између осталота, св. Василије, који је и прије тога чуо за Јеврема (као и Јеврем за, Василија) упита га: „Зашто ти, поштовани оче, досад нијеси рукоположен за свештеника, кад

је свима познато да, си за то достојан“ — „Ја сам, владико, трешан“, одговори Јеврем. — „О, да су само и моји гријеси као твоји!" уздахну Василије и додаде: „Поклонимо се зем-

љи!" И кад падоше по земљи, св. Василије метну руку на, главу препод. Јеврема и прочита молитву која је прописана, при рукоположењу, за ђакона. Послије тога преп. Јеврем