Братство

— 127 —

помислили: „Први дан Пасхе, хамзин — рђав зиак ! „Жути

„је гори од црног“, говорило се у народу. То значи: „тихи жути

демон хамзина, гори је од црног демона буре . Сасвим ви-

-сокс у небу ветар је прохујао, дотичући се скоро земље, го-

нећи посвуда из Арапске пустиње облаке неопипљиве прашине. Само што шкрипи под зубима, успорава дисање и успаљује очи. Однекуд из даљине указа се од црног самума. хамзина — жута, слаба, но ипак, страшна, тама. Шири се по небу и земљи као дим од пожара, тамно-жута магла, у којој виси тамно-црвено бов зрака сунце. Изненада после ноћне свежине, наступа неподношљива, врућина, као да из поћи избија. Са ваздухом једва подношљивим долазио је из мртвог мора залах сумпора, оморе и други још неподношљивији, сличан задаху стрвине. У пољу се трава и цвеће повијају. Јутарње птице тек што су запевале, ућуташе. ТПужно блеје овце и ричу бикови. Пси лутају исплажених јевика, а људи се снуждили као пред неком неизбежном несрећом, која наилази. Као пред наступ хаоса и краја, пролави по лицу неба и земље злослутна, тама.

И подиже их се мноштво и

поведоше та Пилату, —

у преторију, која с: налазила изнад храма у Антонијевој

тврђави, куда је водило са храмовеког трта, широко, двоструко степениште.

Тмурно, под тмурним, крвавима сунцем хамзина, блеште на. тргу мједени шлемови, оклопи, штитови и над светжњима повезаних копаља — римским знаковима, двоглави орлови, држећи у својим канџама лествице са четири наредбодавна, слова — 5. К. 0. К. Зепафиз роршизуџе Вотали5.

Раном зором чују су мједене трубе, исто тачно овде, у топло — жутој магли хамзина, као и тамо на крају света у белом ињу британском. „Величина је римске империје неизмерна;“ — у свему ов осећа, нека неземаљска чамотиња, због које људи сами себи пуштају крв из топлих вена,

Пред улазом у преторију, уздизао се пред тртом „каменити подиум , грчки литостратон, јеврејски равата, што значи „тањир или „чаша“ — назван тако вероватно стога, што је био округло изведен од бодљикавих зрака, које су се састојале у једном центру, вештим мозаиком, који је потсећао на дубоку чашу. Он је служио као судска, трибина, одакле су се објављивале судске пресуде. Званични и општенародни суд, под отвореним небом, — наслеђе старо-римске републике, чувао је и императорски Рим. Римљани су вололи рана суђења „за прве дневне светлости“. Није било још седам сати када је Пилат ушао из унутрашњих одаја у претсрију, где је тога. јутра било заказано суђење самозвном „пару јудејском.“ Исусу Назарећанину.

Ако је тачно опажање, да су лица поданика увек помало слична лицу господара, То би могли судити о личности