Братство

—_ 199: ==

Пилатовој, скоро невиног убице Христа, по личности Тита.

Веспазијана, исто тако невинот убице Израиља. Лачност Пилатову би могли погодити са више вероватноће, тим пре, што је у еванђеоским сведочанствима простављена унутарња, духовна личност његова са, таквом необичном живошћу, да се исто тако живо може претставити и његова, спољашња личност. Лице — четвероугласто, тромо, камено, глатко, избријано, са меким, управо кукавичким образима, са отромбољеним патрицијским јабучицама; са царском, као за говорнике предестиниром ћелом, са оним грозним, утанчаним, скептичким осмехом, — „шта, је истина.“ — На лицу томе се одражава управљачко-достојанствона, самоубилачка досада.

Кад би се могла бацити у заборав имена Александра и Цезара, ипак би име Пилатово остало у људској успомени, зато, што де налази упоредо са именом Христовим: Понтије Џилат, прокуратор казнио је Христа“ Кристус пар Понтиум Пилатум прокуратором суплицие адфектус ерат. Ове речи Тацитове одјекују исто тако као и блага вест звона никејског Сабора: „Верујем у Христа Исуса, који је распет и страдао за нас — за време Понтијског Пилата.

Јако би се зачудис, а може бити не би се много обрадозао, да је знао за своју будућу славу. Зачудио би се, вероватно, још више, кад би, схвативши, шта, значи бити „хришћанин“, савнао да, ће га Хришћани држати за свога, човека. „У савести својој Пилат је већ хришћанин — каже Тертулијан, док сви људи, који наивно верују, хтели од Пилата, начинити „свеца, Санктус Пилату.

Но свакако да се не би уошште задивио, него би само слегнуо раменима, осмехнувши се презриво, кад би прочитао

извештајима, својих најогорченијих непријатеља, Јудеја, као

род Агрипа и филосеоф Филон, списак својих злочинстава. Оптуживали су га због ужасне строгости, лихварства, грабежи, због казни бев суђења, и Т. д. ит. д. Тада би се, заиста, могао осмехнути, сетивши се како га је цезар Тиберије учио миловрђу. Не, Пилат није „есвгт“, али није ни злочинац: ов је у вишем ступњу осредњи човек свога доба. „Ево човека |“ — могло би се рећи баш за њега. Понешто хуман, помало строг, помало благородан, помало подал; помало мудар, помало бевуман; помало невин, помало преступник: све

помало и ништа потпуно! — вечито проклетство „осредњих људи“. Ето, томе „осредњем човеку и било је суђено удесом и промислом божјим — најстражње од свих чове-

чанских дела, — рећи Сину човечијем: „пођи на крст.“ Изгледа, да Пилат, поред свега што говори о њему његови непријатељи — није ни бољи ни гори од осталих тадашњих римских провинцијалних чиновника. Ако је и суров, није по својој личној, него по општој римској суровости. Отађра, Вучица, примивши у своја лично туђе младунче, лиже га ни гриска са. малеринском нежношћу. Маћеха мази туђе, може бити, царске крви, болесно дете. Римљани су тако мазили јевреје, да је тешко и поверовати: кажњавали су римске гра-

а