Братство

= 199 -—

ђане по закону за скврнављсње оне исте вере јудејске, коју су просвећени римљани сматрани за „јудејско сујеверје.!! А јудеји у колико су били више мажени, у толико су постајали безобразнији. Римске намеснике доводе до таквог очајања, да су они били принуђени да ударају слепо по кометод и почемутод стигну.

Изгледа, нешто слично бе десило и Пилату. „Намесник јудејске провинције“ — тај службени назив није га баш мното радовао, нарочито након шестогодишњег искуства. Из дана у дан, све јасније предосећао је он, да не може одржати своју тлаву, да се не може спасити између две ватре — римског мажења и „жидсвске дрскости“. „Њиховој строгој побожности није се могао начудити“ напомиње Јосиф Флавије ; требало би рећи не „побожности“, него „фанатизму “. Пилат се обраћао јеврејима својом гором — рђавом страном, а и они — к њему. Он је за јевреје „необрезани пас“, „непријатељ Бога и људи ; они су опет за њега — племе „прокажених или „побеснелих . Управљати с њима је исто што и управљати гнездом змијиним. То је оно што, што ће доцније осећати они просвећени и хумани људи Рима, као што су били Тит Веспазијан и Трајан, — желећи да истребе читајво јудејско племе, и да до темеља разоре гнездо аспидино. Одећали су да је потребно разорити Јерусалим тако, да у њему не остане ни камон на камену; плугом прећи преко тога, ме. ста, и осљу посути ту земљу, на којој је он стајао, да ништа. на њој не би могло порасти. То је, може бити, већ осећао и Пилат.

Ако су му били несхватљиви, страшни и гнусни уопште сви поступци јудејски, то му је овај поступак. са Исусом изгледао страшнији, гнуснији и несхватљивији од свих. Да по стане оруђе „изопачености јудејске!, није могао Пилат лака, срца,

Јер је знао да, су га, првосвештеници предали из зависти.

Врло лако се могло досетити, шта, је код њих изазвало завист према Исусу: мудрост, светост, чудесна власт над људима, све оно што је Пилату изгледало као „врлина“, виртус. Ту завист, ипак он не би могао увидети из оптужби поднешених му против Исуса, од стране његових непријатеља. Нити пак из истрате против оптуженика, који је скоро ћутао. Ако је ипак понешто знао о њиховој зависти, то је вероватно с тота, што је довољно био информисан о раду Исусову још израније. Пет дана пре тога догађаја, улазак у Јерусалим „Сина Давидова“ тешко да би био непознат римоком намеснику. Исто тако брао и лако, као и до цара Ирода у Тиверијалу, могла, је доћи и до Пилата у Кесарију Приморску столицу намесникову, вест и о ранијим делима, „лтророка из Назарета", очекиваног „Месије“ „цара Јудедјског“, о чудесима, његовим и „знацима“. Могао је стићи глас да, народ сматра тога, новога пророка. за „Сина Божијег“ и „Сина,

"ботова/“, како га назива капетан, кад је видео смрт њстову