Братство

1

неко послије, закуцати на вратима дворова Гоподару Васељене — Цару Небеском.

Нека, је поч. о. Димитрију, и као другу, и као идеалном овештенику, и као примјорном родољубу, блажена, успомсна, и вјечан покој његовој племенитој души !

Моста, 24. јула 1985. год.

Д.И. Вучковић, протођакон

Хроника

ЈУГОСЛАВИЈА. Са свечаности у манастиру Милешеву. На Сгасов-дал ове год. Манастир Милешево свечано и побожно је прославио јубиларну 700-годишњицу смрти Св, Саве, тога великот заточника Српства и Православља, |

Већ смо близу манастира. Нестрпљиво очекујемо да видимо ту велику светињу. Налазимо се на једном завијутку с којег кроз густо грање окићено зеленилом угледасмо белину Манастира, У том часу лица нам се озарише, заборависмо на силан пут којег смо напорно превалили. Били смо пријатно узбуђени, јер нам се дала ретка прилика и велика част да видимо свето место где је лежало тело нашег највећег Светитеља, да ходимо онуда куда су ходили многи наши светитељи и владари. 0 тим мислима дошли смо пред сам Манастир. Одмах нам се указа, величина белог Манастира, који је као нека велика тврђава својим горњим делом био мало поривен у земљу. Да, он је наша духовна тврђава, коју немогоше оборити никаква оружја наших непријатеља, Својом величином и белином он се јасно оцртаваше и распознаваше у оном санџашшком пределу који изгледа доста пуст и пасиван. Изгледа да му сву живост даје диван и величанствен споменик из Средњег века.

Капија на улазу у манастирско двориште беше окићена зеленилом и иконом Св. Саве, Ово нас упозори на сутрашњу свечаност ји на високе госте њене. Његова Светост Патријарх српски Господин Варнава, са Преосвећеним Архијерејима већ беше дошао. Налазимо се у портн. Живост свуда. Народ, који не могаше стати у обитељ, стајаше напољу, Дошли су са свих страна наше земље да се поклоне овом светом месту. Неки су пешице дошли преваливши по 100 и више км. Многи боле. сни су дошли да приме исцељење,

Ми се опремисмо да уђемо у храм. Са одела и обуће стресосмо- прах. јер место где ћемо стајати заиста, је свето, У храму је нека тајанствена тама, која све више настајаше, што се ми приближавасмо солеји, са које побожну тишину прекину басовски глас ђакона, који читашв јектенију. Ова побожна тишина, оне светле одежде на свештено-служитељима, онај молитвени вапај јектенија са јасно одвојеним: ».Господи помолимсја« и сама светост места — све то заносно нас пренесе у више сфере, силно они дух и па мах заборависмо на вреву и буку коју остависмо за, ссбом дошавши овој светињи.

Била је вечерња служба... Неко топло расположење овлада налпим душама Неколико свештеника појало је за певницом.

] Појали смо и ми богослови а на ум су нам долазиле разне мисли, —- које су биле у тесној вези са оним што смо чули и прочитали о овој св, обитељи. Ја сам у појању инстинктивно следио за мојим друговима, а умом сам отишао на почетак ове дивне задужбине краља, Владислава, чија је слика лебдела пред мојим очима онако како ју је ископирао Дероко по фресци у овом Манастиру. Листви наше историје су се превртали пред мојим очима.. Сетих се Стевана Немање, Стевана Првовенча, ког и осталих из лозе Немањића, а нарочито доба у којем је основан овај манастир и његовог оснивача краља Владислава и Св. Саве у чију успомену се и приређује ова свечаност. Прелиставајући тако у мислима нашег народа у то време, затим у каснија времена и свих доцнијих периода нашег надионалног и црквеног живота до данас, наметну ми