Братство

= [16 —

и правника. привлачило је мноштво свијета у Мостарску Саборну Цркву. Па, и његов приватни живот одликовао се примјерном скромношћу и честитошћу тако, да, је заслужио сваку похвалу.

_ Неумитна, смрт коса покоси нам Божјим провиђењем азај млад и узоран живот. Покоси росни цвијет, који се духом бурно развијаше и лијепо мирисаше. Растаде се мило од драгог. Он је оставио и у црно завио своју драгу породицу: супругу са „двоје дјеце луде сирочади“ и своје миле родитеЈо, који су за. њега и његову срећу живјели, као и ближу и даљњу родбину и пријатеље, Тратична, смрт и тежак бол. Та до скоро смо упоредо заједно служили Богу на, св. олтару.

Почив. о. Димитрије својим идеалним схватањем, с 06зиром на врло тешке вјерско-моралне и социалне прилике у којима живимо, будући способан за рад, издржљив у борби, милостив у невољама, озбиљан кад треба овбиљне, а за. друтарство и шалу спреман, све у своје вријеме и на своме мјесту, даваше јаког полета, и одушевљења у нашем деликатном и узвишеном позиву, како би се срушиле све препоне и тетобе у остварсњу високих вјерско-моралних идеала. Племенитост и добродушност, чврст карактер и несаломљива, воља, љубав према, вјери, цркви и нацији нераздвојни са, ревношћу у његовој пастирској служби, дубоко му бијаху прирасли за добро срце, које ето престаде да куца, али, нажалост, баш у 30. години, у цвијету своје младссти. Онда, када се од њега надасмо да ће надзише дати и користити својој цркви, коју је искрено, вјерно и нелицемјерно служио, онда, када се ју њега много поуздавасмо, јер цркви данас треба много искрених и пожртвовних раденика, пресели се у вјечност. Овај добар пастир свога стада, баш онда, када му се спремаше већи, тежи и одговорнији положај у Епархијском Савјету, пошто се садашњи Епархијски Архијереј Његово Преосвештенство Епископ Господин Др. Тихон убрзо освједочио у њетову ријетку опособност и честитост, остави нас да га вазда жалпмо. Он је, заиста, велики губитак за нашу древну и историјску Захумеко-Херцеговачку Епархију.

"Он од нас оде за навијек на мјесто, гдје ће вјечан сан боравити и напусти нас, али не и духом. Успомена на, свима дратог нам, о. Димитрија, у овом нашем животу, који је ево зај њега, кај. што ће бити, Божјим промислом, и за сваког од нас, само једно кратко путовање за вјечни — загробни, остаће трајна. На сове оне,.са којима се друговао или се срео у животу, остављао је пријатан утисак блатородног процвјеталог дрвета, до кога би наишли у најбујнијој плодоносној башти.

Његова ожалошћена породица, родитељи, остала род» бина, па и сви његови другови и пријатељи, као и ова њетова, мостарска, паства, треба да се тјеши јединим Богом Овемогућим, који, Својом безграничном милошћу, нека би потледао, доле, на нас мале -и немоћне, који ћемо сви, неко прије