Братство

Њоа

15) =

Значај костурнице и споменика – у Штрпцима (Говор Славка Калуђерчића у Штртцима 14 маја 1939) Гостобо, госпође, драги ц мили пријатељи !

Праштајте свете сјени, што Вам кости потресамо! Праштајте, што Вам имена помињемо, јер ћемо их само по добру поменути. Јер најсветија жртва, што се принесе на олтар наше Отаџбине, то су Ваше кости, Ваше груди, Ваша крв, а она. је благодат данас — наша. 0 Вашим дјелима причаће ова, костурница. у ПШтрпцима, Вашом славом дичиће се Споменик преко струна, гусала, јаворових, а Ваша, јунаштва — пред којима устукнуше пукови са. Вердена и Марне — вјечито ће проносити. немирни таласи валовите и шумне Дрине, која, је до јуче носила, сузе, јаук и плач немоћна, роба, себра, Србина. Нека, ова, костурница и споменик буду пламен и буктиња која, се никада неће угасити, нека ова, костурница спомиње имена хероја, витезова који без страха и мане падоше и принијеше своје: млађане животу на олтар наше слободе: Нека ову костурницу ките ивањским цвијећем млађи нараштаји, а косовски божури. нека, својим мирисом и славом витезова са Ситнице и Лаба. напајају и храбре оне који ће доћи са новим генерацијама. А сузама, сестара, браће и родитеља, које ће вјечито залијевати ову костурницу, најдивнији споменик Краљу Ослободиоцу неће бити никада краја ни конца.

Судбина је додијелила овоме крају, тромеђи крвавој, да, биљежи даке историје нашега народа само борбама, мучеништвом и патњама. О крвљу ручак, с крвљу вечера никада мирна данка ни починка. И данас дубоко је усјечено у душу народну оно славно доба Карађорђеве историје. Прича се, може: се наћи људи који ће Вам руком показати, ето: ту су били шанчеви Црнога Ђорђа, када оно раскину ланце и васкрену роба из гроба. Тешко је и мучно то доба било. Кандила ау пред иконама, плакала, а свијеће се саме гасиле, виле се у пептере криле, тежег дана и крвавије слободе наш народ није дочекао. Србија, је вјечито видила и утирала, сузе Босни, сиротици клетој. Или, да се сјетимо господара Мићића, повјерљива човјека кнеза Милоша, који је будним оком пратио шта. мисли Бијело Брдо, како дишу Штрпци, што се сневеселиоВишеград, а шта је наумило Вардиште. Онда није било границе између Босне и Србије. Дах слободе дошао је до ових крајева. Окупо је наш народ својим животима то плаћао. Године 1875 када је Бугарска, издисала у самртничком ропцу под мачем Черкеза и Татара, а свијеће се наопако палиле у Улогу п