Братство

— 134 —

Невесињу ко се не би дигао на устанак и послушао запсвиједи Господара. Николе, књаза Црне Горе и Седмеро Брда. Тада, у то крваво у мучно доба, стварају се први добровољачки одреди и хитају на Јавор, траже Дучића, архимандрита, вођу добровољаца, јер је већ ратна, стихија крвавим вијенцем и самртничким шлаштом овјенчала прве успјехе добровољаца Босанаца, баш из Штрбаца и Бијелог Брда на крвавим борбама око Јавора планине. Овештеник Ђуровић без одмора и даха купи и соколи ратнике и пребашује их мајору Илићу, јунаку са Јавора. И тада добровољци из ових крајева својим голим грудима задржаше и саломише навале вепријатељске од Нове Вароши и Сјенице. Смрт покоси најмлађе и најхрабрије. Отари Влах и Рујан показаше да су једно, да их ништа не може раставити, а само смрт може ујединити. Дуго су и дуго нијеме и поломљене крстаче означавале гробове незнаних јунака из ових крајева По голом камењару Јавора Планине. Само су мајке растргана срца, тужне удовице, сиње кукавице и упвиљене сестре у бесаним и дугим ноћима нарицале, сузе прољевале, оплакивале своје најмилије — тихо, у глувим ноћима, У домсвима својим, да их нико не види и не чује. А каткада, крадом, свештеник Ђурсвић ломио се по камењару Јавора Планини тражећи хумке да опоји незнане јунаке. Једино народна шјесма, перо Ђуре Јакшића и Милана Милићевића сачувало је од заборава ове витешке замахе, златне и свијетле странице наше историје и припалили су воштанице у својим дјелима, кезнаним јунацима, из Штрбаца, Бијелог Брда и Рудог да им пламен лиже и диже се до небеса. На том пламену налајала су се будућа покољена — осветници.

(вој генерацији би суђено да попије до дна чашу отрова коју су вијекови наливали у пехар историје нашега народа. "Ови крајеви тешко и болно јаукнуше 1914 године. Немоћ, врисак Бвјачи, сирочади проламали су небеса, а помоћи ни од куда. Орбија је била једина нада и уточиште, али гвоздени, крвави и пламени обруч повијаше се као отровна змија по граници, раздвајаше брата од брата. Шта % Да се боре један против другог, да један другог убија, Да се сатиру, ниште и кољу. Да, то је била политика Аустрије. 700 година тако је она пила крв нашем народу, сатирала га, ломила и ништила. И тада 1914 године мислила, је дошло је вријеме да српски народ докусури и избрише са лица земље. Крвави пламен гутао је домове. Из стаја, ив пуних хамбара, из појата дукљао је густи први дим помијешан са пламеним језицима... и домово и имања претварао у згаришта и пепео, све оно што су вриједне руке у зноју, раду и великим надама и идеалима годинама и годинама стварали да осигурају себе, да оставе комад хљеба, и кров више главе својим најмилијим и најдражим. А сада, «све то прогута и уништи пламени огањ. Пустош и огањ рата

па На а О