Братство

Боже, шта бе сад бити! Зар ће убити старца, % Помози, спави Господе |“ — моли ве Ана, гледа у небо, а суве непрестано те-

"ку, Ана их не опажа, не брише, оне капљу по бијелом огртачу,

по кецељи.... — „Опаси, спаси Господе!

Ввек равбитог стакла... Из прозора паде бачен о. Василије. Ана јурну за њим. 0. Василије сав крвав подиже се мало: „Хајде, хајде тако ти Бога! Убиће те!“ Она не чује шта јој баћушка говори, помазже му, хоће да га дигне... |

„А, па то је јучерашња заштитница ! један познаде Ану. — „Па говорио сам ти: остави, тебе се не тиче, јер ћемо и с тобом урадити што и с попом, кини се!“

— Не смијеш, не смијеш га дирати !" — говораше ама бранећи о. Василија, — „шта вам је учинио % Зашто“ Кажите: зашто 2 |

„Види ревне заштитнице, поповске бјелогвардејке | и Ана одједном осјети као да је вешто оштро убоде у леђа, и бол и страх сву је обузеше. Омрче јој се пред очима, хоће да се сакрије побјегне, преклиње, али је издала снага, а боду, боду... · У ушима тутњи и Ана одједном чу као да јој 0. Василије издалека виче: „Готови смо, Ана! Лржи се храбро, невјесто Христова ! Не дај се!“ Ана хоће да разумије шта јој говори о. Василије, али само чује ријечи: „Христова невјеста . Ово Анино биће занесоше те двије од дјетињетва познате ријечи, оде некуд Ана, не овјећа ни боли, ни мука, ни страха, — смијеши се „Христова невјеста“.

— Зашто бодеш, будало % Не видиш да је већ готова ! дрекну један црвеноармејац.“ | |

__ Погледа убица у Ану и не вјерује својим очима: Ана. се семјехкује и лице јој ведро, свијетло, ни трага музу 2. де“ дај — смије се!“ |

— Ко се смије

— Види, сестрица, се смије !

— Каква се сестрица смије % — не разумије друг.

— Заиста је убијена, погледај! и он гледа, не може да скине очију с ње; изненада му би тешко, окрену се, оде... датим се обазрије на свијетло, блажено лице Ане, које се смијешило, скиде калу, прекрсти се — „Господе, опрости мени грјешноме |“... Баци пушку, опет се прекрсти, одједном се нечега препаде... пође, па онда потрча, као да је хтио побјећи од осмијеха који није могао да. равумије.

— Шта сам учинио, шта сам учинио! Опрости ми, сестрицо, тако ти Господа !... понављао је војник, а све је брже и брже бјежао незнајући ни куда ни зашто, само да се уклони од нечега од чега се не може утећи. Клонуо, спусти се на траву

и плакаше, оплакиваше погинулу сестрицу, али ни плач не ·

облакша, тегобу која га је морила, и није знао одакле је дошла, душевна, бол и страх. (0 руског: 6. 4. А

(| А