Братство

= 116 =

Њих је он сада покушавао учинити или очувати као своје пријатеље и тако је постала религија... та учитељица. људи, саветница и утешитељка њихова у тако мрачном, погибељном.

и загонетном животу... Бог је потакао човека да он сам од. себе, несвесно испитује узроке ствари, упозна њихове одношаје:

и тако нађе Њега" (Негдет, Гаееп 2:г РЕПозорће дег Оезсћећје ТУ, 2, 368). Човек живи и умире носећи у себи неку веру. Религиовни осећај је једна најмоћнија компоневта моралне снаге човекове. „Вера је сила живота, како вели Толстој. „Ван ње је духовни мрак... ван ње срце мрзне и умире: дух. Одговори које је вера дала загонетки живота садрже најдубљу мудрост човечанства". Религија у свом правом значењу, по правом свом садржају, јесте видело живота; она расветљава. његову вредност, смисао п лепоту. Ко није способан да верује: и да се диви тајанственим странама живота, духовни је мртвац", вели савремени научник и мислилац Ајнштајн, који налази да је дух. својство људскога живота версвати и бити побожан, односно моралан.

Колико је религија корисна за друштвени и морални развитак човека и људских заједница оценили су многи велики умови савременог човечанства. Проучавајући живот и историју схватили су да су религија и морал основни темељи на.

којима почива народно благостање срећа и напредак. И код.

европских државника новијег доба чују се мишљења о неолходности и позитивном значају религије. Ј. Жорж, Греј, Балдвин, Масарик, Макдоналд и др. истичу важност релитиозно-мо– ралног осећања и потребу вере за усклађивање живота и међусобних односа у друштву и међу народима. Увидело се да. људи убеђења и вере показују много више одушевљења у стварима и питањима духа, више храбрости у одбрани слободе и. готовости у самопожртвовању. Исто тако више смисла за правду и добра дела. „Ја очекујем свагда више правде од онога. који верује у Бога, него од онога који не верује“, изјављује Волтер који се чак испољавао као противник званичне цркве у своје време.

(а губитком религије губи се основна потпора морала. „Онај који изгуби религију из свога ума и срца, по речима, Жичког владике Николаја, осјећа се разрешен од свих својих. дужности и обавеза". Напротив, „ко је Богу веран, како вели. Штросмајер, тај ће увијек и.у дужности и у свијести својој, а и у народу своме веран остати; кад пак у свијести и у души. човечијој Бог свој престо изгуби, онда човјек у себи и животу своме на пријесто Божији подигне таштину, охолост и себичност своју“. (Ј. Штросмајер, Спомен књига ђаковачког клира, стр. 250). Где нестане вера, ту пропада и етика, или се из сснова мења. Упркос материјалног напретка и спољашње цивили