Братство

=== 1006 =

лав од органског менталитета ка критичком, У истом смислу је и Мен карактерисао француску револуцију као покушај да се из темеља преуреди зграда људске вере. Овакво је схватање тачно, јер приликом сваке револуције неможе а да не буде јако уздрмана и верска традиција. Али начин на који се то збива није исти код сваке револуције. У томе погледу нарочито су значајне три револуције, наиме енглеска у ХУП столећу, француска од године 1789 и руска од године 1917. Енглески револуционари су били надахнути пуританским духом. Њихова је била тежња да се читав приватни и јавни живот преуреди према својеврсно схваћеним еванђелским начелима. Руски револуционари су прогласили да је не само хришћанство, него свака уошште религија опијум који трује народе. Њихова, је тежња, да искорене сваку веру и да успоставе атеизам. Најзад француски револуционари су се борили и против хришћанства и против атеизма, јер њихова је била тежња да се успостави нека сасвим нова религија. Приликом стопедесттодишњице почетка француске револуције ваља да се осврнемо на овај покушај.

С обзиром на веру и цркву је француска револуција прошла кров три фазе. У првој је изгледало да је револуција подударна са хришћанством. У другој је беснела „дехристианизација | сједињена, са покушајима да се оснује нова релитија. Најзад у трећој је била извршена верска рестаурација. тако рећи, рехристианизација приватног и јавног живота.

Још у доба, т. вв. старог режима у Француској је био предузет низ мера, које су биле управљене не само против великих поседа, цркве, него и против њене прекомерне зависности од Рима. Почев од „прагматичке санкције“ од године 1483 и нарочито од „Декларације галиканског клира. чији је био аутор чувени епископ Босие, француски клир је тежио еманципацији од Ватикана. Године 1764 Луј ХУ је протерао исусовце из Француске. Године 1768 је била извршена секуларизација имовине верских конгрегација. У припремању револуционарног менталитета битну улогу су играли престонични слободоумни салонски опати и они паланачки жупници које је Лавис назвао „клерикалном демократијом“. Баш њој је припадао Омиејес, један од главних вођа национал не скупштине. Изгледало је да поред посебних изгреда против вере и цркве револуционарна акција није нимало уперена против хришћанства. Декларација права човека и грађанина била, је проглашена „у присутности и под заштитом Вишег Бића“. Приликом њеног доношења, онако исто као чак приликом крвавог јуриша на Бастиљу, ову, као што се товорило, „ђаволову тврђаву“, на предлог париског архиепископа било је приређено свечано блатодарење. Не само свештеници, нето и епископи су гласали за укидање свих ста-