Братство

= 218 ==

мамљује купца. Примењивање примера и прича пролама онај укочени оквир говора, производи извесно таласасто горе:

и доле код проповеди. Имаде амвонских говорника, који могу боље да проповедају по правачким путоказима логичког образлатања и на чврстим темељима доказивања — нека.

мирно чине тако! Само што има и проповедника, који.

са силином високо уздитнутих валова живота приводе лађу

својих верника ближе Богу Господу, — и једна у овоме:

смислу изграђена проповед има своје одлике и оправданост. Француски класични проповедници су начелно избегавали примену примера. Ко пак успех проповеди претпостав-

ља њеном класицизму, нека мирне душе примењује примере

и упоређења. Некакав догађај из узбурканог живота могао би да буде један изванредан увод (ехогашт ех Шизтаћопе), ако он одтовара основној замисли проповеди. Па и један убедљив завршетак можемо говору да дамо, ако нам је при руци нека прича, која обухвата разматрано градиво. Али како истинске из живота ухваћене приче и примери као ни алоторије, метафразе и параболе не можемо корисно употребити у самој проповеди. Данас је пак психолошко истраживање утврдило, да и сам образовани човек радо у сликама и прет ставама мисли а не само у појмовима. Шросечној је публици врло тешко размишљати апстрактно. Дакако управо баш, када ми једну или другу истину поткрепимо са подесним, занимљивим примером из модерног живота, онда ми постижомо са тим не само једну већу позорност својих слушалаца, тако да они основну мисао много јаче примају у се, него што је још вредније: они појме, да то, што ми објављујемо са натцим речима буде и стварно проведиво. Моћ и дејство једног: задивљујућег примера остају често још задуто при слушаоцу и врше своје дејство и када су теоретска разлагања већ давно заборављена.

Употребљавање примера нарушава додуше каткад лотички ток мисли и изградњу проповеди. Али обзиром на њихово дејство можемо ми на тај недостатак зажмирити на је-

дно око. И када се Спаситељ није стидео од примера, не мора. ,

то ни нама бити досадно. Јер кад би и Исус Христос у својим говорима остајао у матловитим даљинама апстрактних појмова, као многи проповедник, онда га људи не би ни слушали. Само што у његовим говорима буја и цвета жбуње и дрвеће, миришу љиљани, одјекује и пламти небесни свод, цвркућу врапци на крову, светли пламичак свеће и сва природа проживљује онај свој најствојственији, снажан и гласно откуцавајући живот, свеједно јели то духом испуњен или неодуховљени живот.

Уметање примера, прича, приповедака и парабола, олакшава испуњавање захтева оне нововременске религијске пси

ша с