Братство

= 169 —

пично сматрао као потлавар државе. Као и његов син он је тмао титулу „Великог государа“. У име њих обојице су излазили царски укази. На, тај начин је у Русији у то доба званично била. признавана у вршењу лржавних послова, власт цара и патријарха, а стварно је само патријарх у току 14 тодина управљао државним пословима. Енергична и мудра владавина патријарха-владара Филарета, Романова довела је до учвршћивања државне власти и поретка у Русији. који је био јако ослабљен за време безвлашћа.

да владавине цара Алексија Михајловича други чувени патријарх Никон (1652—1658 г.) такође је енертичнс учествовао у управљању државним пословима.

Како је све ово далеко од цезарепапизма, 0 коме говори фра т. Радоњић !

Стварно је да ва смрћу патријарха Адријана (1790) у Руској цркви дошло до једне кардиналне промене, када је пар Петар Велики одредио заменика патријарха у лицу митрополита, Рјазанског Отевана Јаворскот, који је и управљао црквеним пословима,око 20 година. А 1721 год. цар је установио уместо патријартшијске власти „Свјатејни Синод , чиме је донекле и ограничио духовну слободу и самосталност Руске православне цркве, али и тада дар није се сматрао поглаварем цркве, како мисли г. фра Радоњић. Руска православна прква и онда није престала да диже свој прагедни глас у заштиту народних и верских интереса. Тако, напр. св. Митрофан, Епископ Воронежки (Т 1708 г.), одобравајући спољну политику цара Петра Великог, подизање флоте и заузеће Азова, као и унутрашње реформе у земљи, отворено је и храбро осуђивао цара за његову прекомерну пристрасност према свему што је долазило из иностранства. и за њетово занемаривање народних обичаја и традиција.

Тако је радила Руска православна црква — у лицу својих јерарха, кров цео „Синодални период све до 21 новембра 1917 год. када је опет била, успостављена, патријарашка власт у Руској цркви избором Патријарха московскога и Сверуског Тихона, који је одмах, по свом устоличењу, дитао свој светитељски глас против безбожне власти комуниста, од којих је и пострадао и умро као исповедник на Блатовести 1925 год.

Дакле, Руска, православна црква, као и православна. црква. уопште код других словенских и несловенских народа, чити признаје своје цареве или краљеве својим црквеним потлаварима, нити жели да наметне своју власт тим поглаварима. Она одбацује цезаропапизам, који би желео да јој наметне г. фра, Радоњић, а такође се не служи ни папоцезаризмом, као Римска црква, јер је то противно духу Христовом, који каже: „Царство Моје није од овог света“ (Јован ХУШ, 36).

Ма ан АЕН