Братство

= 161 =

Ако у својим јектенијама и другим молитвама православна црква и спомиње цара или краља са породицом, то не значи да их сматра „као неке канонизиране свеце још за живота“, како мисли г. фра Радоњић, него само се моли за њих као и за остале хришћане како о томе и каже св. ад. Павле: „препоручујем, дакле, пре свега да се чине молитве, за цареве и за све који су на власти, да тихи и мирни живот поживимо у свакој побожности и поштењу“ (1 Тим. ТИ 12).

А зар Римска црква не спомиње за време богослужења, у својим молитвма, име владаоца, %

Зар Римокатолички бискупи не полажу заклетву верности цару или краљу, како је то уобичајено и код православне цркве и како се то чинило још и под Турцима или за време Аустријске владавине свуда. Зар и то може послужили као доказ пезаропапизма Руске православне или српске православне црквег

Погрешно је такође тврђење т. дра Радоњића да су се „литургијске књиге једино царевом дозволом мотле издавати . У свима богослужбеним књигама штампаним у Ру-

'"сији обично је на првој страни било наведено да, је та и та

књига штампана, са благословом тог и тог патријарха или св. Синода, који је једини и био надлежан и за штампање и цензуру богослужбених књига, што сигурно није било до сада познао г. Радоњићу. А. што се тиче тога, да се у руским ботослужним Књитама — у почетку — спомиње и цар, за време кога је штампана та или друга књига, као и сва цар(ска породица, то још није доказ цезаропапизма Руске православне цркве, него је уобичајни начин да се обележи време када су извесне богтослужне књиге штампане, да би и прост народ могао то лакше да, упамти, јер му је лакше било да запамти цареве, него време када су се књиге штампале. А с друге стране такав начин обележавања времена штампања, богослужбених књига од велике је користи и за историју цркве и народа, јер не наводи само тодину и месец штампиља, Нето и ону државну или црквену личност која, је у то време управљала државом и црквом, чиме и даје могућности да се њихова, имена за дуги низ година сачувају од заборава. Заиста, изгледа да т. фра Радоњићу није познат начин канонизирања светитеља у Руској православној пркви, када тврди да је „цар канонизирао светитеље." Никада таква власт није припадала Руском пару, него му је припадало само право ла својим царским указом објави Руском народу одлуку св. Синода о томе, како је Руска, православна црква, на основу непобитних доказа о чудотворној моћи тог или друтог светитеља сматрала за потребно да га прогласи за свеца, т. ј. канонизира. Цар је заједно са осталим побожним Руским народом учествовао у свечаном прослављању новог светите-