Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

Већ одмах, првих година иза свога постанка, осетивши потребу да проговори гласно, кроз свој орган, о својим идеалима и тежњама. и да га чују сви они који треба да га чују, а у првом реду широке масе поробљена народа нашег, Коло већ 1906 издаје своју прву народну читанку, којој даје име оне крваве реке српске, којој је, с пророчком видовитошћу, певао народни бард наш, а чије је име изазивало у срцима свих нас љубав и понос на стару српску славу, а национално значило наду и израз наших најлегитимнијих тежњи и аспирација на Српском Југу, без кога Српска Држава нигда није била моћна, ни јака.

Коло издаје своју скромну књижицу »Вардар«, који је у првој својој години, 1906, доживео два издања, од којих прво у 10.000 примерака, а друго у 5.000, а крајем те године није имало више ни једног примерка његовог, чак ни за своју библиотеку.

Међутим и ако је књига била посве скромна облика и издања, Коло је знало да окупи на сарадњу око ње најбоље наше националне раднике и најлепша књижевна и научна имена, из свих наших крајева, тако, да му је садржина вазда била и национална и одабрана. Књига је имала око десетак штампаних табака, а продавана је по пола динара комад, тако да је могла ући иу најскромније домове наше.

И ако су власти непријатељских држава, које су граничиле са Краљевином Србијом, забраниле биле улазак ове књиге у своје подручје, Коло је вазда успевало, да у не малом броју, ова књига дође до руку и нашег поробљеног, као и слободног народа. До великог светског рата, ова народна књига дотерала је била да се штампа у 40.000 примерака што је за ондашње прилике био, вероватно, највећи публицитет.

Али и ако је књига носила име реке Српскога Југа, тако блиске срцу нашем, њезина садржина обухватала је стално све земље тро именог народа нашег. У њој су се налазили, поред слика царскога Скопља и Душанова венчања на Царство и слике беле Љубљане, Дубровника, Загреба, Сплита и Суботице и песме Сундечића и Грегорчића бистрој и плавој Сочи; радови Цанкара, браће Војновића, Ћипика, Кочића, Д-р Жупанића и толиких других, из свих крајева наше земље.

У оваквим и сличним радовима, као што су приређивање разних изложаба народног везива и ткива ; изложаба радова појединих југословенских сликара и скулптора; приређивање концерата с југословенским музичарима; прикупљање прилога за школе и друге установе нашег на“ рода по још неослобођеним деловима наше Отаџбине; кумовање заставама разних певачких друштава; искоришћавање сваке прилике да се оде на какву било свечаност у неослобођене земље наше, да би се само дошло у контакт са нашим тамошњим народом, испуњују на широко програм рада Кола, до почетка ратова за ослобођење.

Ратови не налазе Коло неспремно. Знајући да нам слобода неће ·

бити дарована ни с које стране, већ да ћемо је откупити само нашом крвљу, Коло је у брзо по своме постанку, у споразуму са Санитетом Министанства Војног припремило не мали брвј стручних болничарки, тако да је одмах, још у почетку рата 1912 године, могло да при“ ступи отварању својих болница у Београду и по другим местима наше

OSa ay pa O ba