Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

39

земље; да их испошље у доста лепом броју на бојна поља, с војском, под опсађено Једрене и Скадар, Љеш и Драч; у туђинске болнице и колеричне бараке. Свуда и на сваком месту, оне су радиле с пуно части, с много уложене марљивости и труда и спасле су својом негом не мали број наших бораца за остварење заветне мисли Србинове.

Коло је помогло многе болнице у новоослобођеним крајевима, као и заслужно, а осиротело становништво тек ослобођених градова наших. Одржавало је заједно са својим Одборима из земље, који нису заостајали ни у колико у раду иза своје Матице, Главнога Одбора, чајџинице по жељезничким станицама у земљи; израђивало је рубље за болнице и војску.

Одмах по ослобођењу Јужне Србије, отпочиње оснивање Одбора Кола по тим крајевима и то прво на обалама бистрог Охридског Језера; па у царскоме граду Скопљу, Куманову, Велесу и другим местима.

Дошао је велики рат и са њим Голгота, коју је наш народ незаслужено, али с јединственом храброшћу претрпео. Нове жртве, нови болови, нове дужности за све, па и за Коло.

Прве године великог светског рата, Коло наставља с истом љубављу, а с много више тешкоћа, свој хумани и патриотски рад, као и за време Балканских Ратова. Последица тога је била да три његове најбоље раднице: Председница, незаборовљена Љубица Луковићка; главни оснивач Кола, заслужна Надежда Петровићева, академска сликарка и управна чланица и оснивачица Кола, вредна Касија Милетићка, падају храбро на пољу части, као жртве епидемије пегава тифуса. Нека им је вечна слава и хвала!

(С болом у души и Коло је као и васцели наш народ, дочекало пропаст и слом крајем 1915 године. Поједини његови делови пошли су изгнаничким путем, а други су остали у земљи. И ако се није могло радити под именом Кола, радило се анонимно. Они који су остали у земљи, вршили су тајно своју мисију, помажући затворене, интерниране, болесне и сиротну децу. Оне које су изишле, развиле су биле у најширем смислу акцију за исхрану наших заробљених и интернираних и спасле су страшне смрти од глади много хиљада живота, а нису заборављале ни наше избеглице и оболеле ђаке.

У томе раду дочекало је се давно жељено ослобођење и уједињење и Председница Кола и многе чланице, враћају се хитно у земљу и заједно са онима, које су остале у земљи, лаћају се нових дужности.

Благодарећи дугогодишњем систематском раду његове почасне и најактивније управне чланице, г-ђе Мабел Грујић, Коло се лаћа велике акције у најширем смислу, коју су налагале нове прилике и нови живот.

Благодарећи многим милионима, које му је слала Г-ђа Грујић из Америке, Коло испомаже велики број породица, које су се враћале из интернације у највећој беди; годинама даје сталну месечну помоћ за више хиљада деце, ратничке сирочади ; годинама је издавало сталну месечну помоћ многим мајкама које су изгубиле своје синове хранитеље на бојном пољу; издржавало је студенте, многе болесне, бедне и невољне.

Благодарећи многобројним прилозима наше новоослобођене браће и сестара, као и многих уцвељених родитеља и родбине, Коло се