Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

54

да се нађе Зафир из Приштине, који је о Велигдану био код нас, да баш он буде наводаџија!.. .« |

Бона тишина. Само се с диванане као из даљине чује шкрипа скрипака са разбоја и лупање набрдила. На махове допире тиха запевка, која се јасније чује кад се због чега заустави рад на разбоју.

Тако и сад, и овде, под вишњом, одјекну иза запевке дубок гласни уздах. 5

— Јадна наша нана! — прошапута Марче, и подиже главу и управи поглед к диванани, одакле јекну уздах њене нане.

Опет зашкрипаше скрипке и стаде одјекивати лупа набрдила.

Марче се у мислима врати на ту Вучитрнку. »Ко зна каква је! Да је нека срећна, она би се удала тамо, а не да дође чак у Гњилане, и то за удовца! Па још пошто је прешла двадесету годнну!« Али тада се сети својих година: четрнаесту је узела, те је нешто жацну, и она се трже. -

И опет мртва тишина; само се чује тиха запевка, коју пригушује шкрипа скрипака и лупа набрдила....

Аница је за разбојем на диванани. Плећа њена покрива минтан од ћитајке затворене боје, а глава забрађена мафезом црне боје с крајевима одрешеним и пребаченим на теме, те се види смежурано грло. и увело лице. По годинама још не долази у старице, али су је недаће и жалост скрхале пре времена и оставиле белег и на коси и на плећима њеним. На подношкама босе ноге, а мећик час у десну час у леву руку наизменце с набрдилима. Очи су њене у ткиво и прелећу преко жица све до вратила. Али мисли њене несу о овој работи, већ о прошлости с боловима, о покојној кћери Коци.

Коца јој била прво дете, прва радост, расла као најлепша нада њена, лепоти и памети њеној дивио се свако ко је видео и познао.

»Прича се — говори у себи Аница — о лепоти и нежности ануме да је расла као у кавезу. У кавезу нема светлости, а моја је Коца била — Боже ми опрости! — сама светлост; онога ока и оног осмеха

нигде више нема; њен глас и реч њена никад се више неће чути. (Ох, можда зато што се неће задуго ни гледати ни слушати! Дао ми Бог и сина, који је коџамити и неће дуго проћи па ће стасати за женидбу; хвала Богу, имам и ћерку, која је већ ушла у терлак, и за њену опрему, иако болна од туге, ево сам у разбоју : али ни једно ни друго неје оно што је била Коца; неје, нити јој може бити замене. Нека ми Бог чува ову децу, ама, чини ми се, да ми Коцина смрт ишчупа срце, однесе ми све, те сада идем као сенка!« — и уздахну дубоко.

Затим опет притисну ногама подношке, убаци мећик, повуче за набрдила и зашкрипаше скрипке, а она настави своја сећања: »И

Диванана — простор између чардака и соба.

Минтан — памуклија.

Мећик — чунак.

Терлак — дугачка горња хаљина од црног сатина. »Ућиу терлак« значи задевојчити се. А девојке не може видети нико од мушкараца, осим рођака. Девојка само једном годишње иде у цркву, ргди причешћа.

пи јал ~