Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

а“

тата Коцин и ја дочекасмо прву радост: удају Коцину. Бог јој даде најбољу прилику, уведе је у прву кућу. О свадби се њеној и сада прича. Од младе невесте и младожење не одваја очију ни мушко ни женско. „Како Бог састави ова два цвета! говорили су гласно сватови, и мушко и женско. Али та пуна срећа ни потраја ни до краја венчања! Црна судбина предсказа се на самом венчању, баш при читању попова. Ох, јадној мени!« и заљуља главом, и опет уздахну, па продужи: »Младој невести на глави танак вео, а кум и старојко уздигли „упаљене свеће и држе на раменима младенаца, кад уједанпут = куку мени! — плану вео!... препаде се свештеннк.... младенци се тргоше... часници скидоше свеће... клисар да угаси пламен рукама... комешање сватова! Све ово у тренуку би, и пламен се угаси — али невеста оста без вела! А нас обузе црна слутња; згледасмо се и не изустисмо, па ипак се знало да је једна мисао свију: „Ово неће бити на добро. Као што ће се — тешко мени! — и испунити. 5 »С црном слутњом изиђосмо из цркве и пођосмо дома, та нас

слутња не остављаше никако, и не могасмо је одагнати ни песмом ни свирком.«

Заљуља главом Аница, опет уздахну и убаци мећик, прихвати

набрдила, па за мислима:

»Али временом је бледела слутња и сасвим да се заборави кад. нас Коца срећно обрадова сином. И моје слатко унуче, Гата, расло је и напредовало као ретко које дете: убаво на мајку, мудро као она; и баш кад порасте, узе четврту годину, кад: беше најслађе, кад смехом и цвркутом испуни целу кућу — нзненада, као посечено, обори главу, заклопи очице и за три дана никако да их отвори; не дође к себи, већ занавек остави нас запрепашћене, убијене! Као да га

неко зграби, украде и однесе — јаој нама!... И моја јадна Коца, из дана у дан: ,УХ! ух! ух!... ударај се у груди, чупај косу, на гробље па на гробље — ухвати неку муку и оде за дететом! Испуни се што

се предсказало на венчању «

И онда остави мећик, извади марамицу из појаса и поче као у запевци изговарати :

»И сад хоће Коља да се жени, да он узме теби намескињу; а још несу исцуриле оне дивне очи твоје, и још несу иструлеле оне лепе руке твоје, још се неје ни замрсила дуга смеђа коса твоја! Куку мени без тебе, слатко дете моје!...«

— Нано! Нано!... — зачу се дрхтав глас њеног Марчета испод вишње. — Зар опет, нано2 И пола године прође, а ти не престаде!... Зар хоћеш да искобиш главу ја моју, ја батину2!...

— Не, ћерко, не, и не дај, Боже!... Ја не плачем... него онако... сетих се нешто... — и повуче за набрдила.

Утом клепало за вечерњу. Аница ће, да би заташкала и као да неје плакала: =- Ето клепало, Марче, за вечерњу — чујеш ли 2... Хајде остави,

дете моје, работу. Ево и ја ћу одмах, ево да прислужим кандило, да окадим све.

Гата — Јоргаћија — Ђорђе.