Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

56

И прекрсти се; затезаљку причврсти, изиђе из разбоја и шареном бошчом покри ткиво, па, бришући сузе, пође у собу к иконостасу.

А клепало још чука. Клепалу се придружи и звечка, јер је сутра Света Недеља.

||

Текли су дани, пролазиле недеље.

Небо је натмурено, а сунце пријатно греје само око поднеи нешто по подне. У то доба је и Марче за ђерђевом под вишњом, али не у јелечету, већ у минтану. На вишњи је само нешто, у заклону, лишћа остало, те сунчани зраци падају на вез; на пожутело опало лишће села је везиља. У близини ниске вишње је висока оголела кајсија, а с ње се пружио један паучинасти конац и закачио се за највишу гранчицу вишњину, те се лелуја и беласа.

Аница је и сада за разбојем; чује се и сада шкрипа скрипака, одјекују и сад ударци набрдила. Па и сада се, само ређе, може чути њена запевка. Јуче, кад јој уза запевку канула суза на ткиво, она се тргла: »Ух, грешна ја! Спремам платно за удају кћерину, а квасим га сузом! Сачувај, Боже!« И прекрсти се.

Иако не баш као првих дана кад се пронесе глас да се Коља жени, али ипак чешће је пред очима Аничиним умирање Коцино и преживљавала то умирање. С болом за ћерком спаја и бол за унучетом, за Гатом, те сад жали што бар детета Коцина нема, да би у њему гледали слику своје кћери и љубећи њега љубила кћер своју.

Сећа се како је Коља, одмах иза смрти Коцине, често долазио: не прођу два дана, а да је он не походи. И онда је био према њој онако пажљив и добар какав је и за живота Коцина био. Па и нежнији је био, чини јој се, но пређе; јер у сећању на прошлост и у прошлости на Коцу поделе заједничку тугу и тако осете неко олакшање. А сад ево само слуша шта се о Кољи говори, али Коље никако не види.

А и шта ће јој! Сад се већ зна да је просидба свршена и да ће венчање бити ускоро, ове јесени. Биће и свадба, права свадба, с гочевима и ћеманетима, зато што се девојка удаје. Њој је име Вета; говори се да је пристара; неје убава, али да је добре душе; као мала остала је без мајке, те при маћеси расла и мучила се.

Уочи недеље.

Акшам се чуо с минарета. Мрак се лагано спушта; већ је обавио дрвета у башти, те се врхови не виде.

На диванани, где је разбој, Аница је с ћерком.

Чим је клепало почело чукати, Аница је прислужила кандило, окадила тамњаном и помолила се Богу и Богородици, па је села и, уз

Звечка — гвоздено клепало. Вета — Јелисавета. Акшам — вечерња молитва муслиманска.