Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

==

- O 57

припомоћ Марчетову, опрано рубље вукла рукама, истезала, длановима прелазила и на тај начин као глачала, затим савијала и стављала у гомилице. Свршиле су тај посао, и Марче_ је спустила своју главу у мајчино крило, а мајка је глади по глави и прелази руком на дугу плетеницу, па се. враћа на главу и задржава на лаком повезу, на чајци. Још се осећа мирис од тамњана, а кандило пред иконом у соби светлуца тихо. Очи су Аничине често к тој тајанственој светлости кандила, која се види кроз прозор између собе и диванане. Њене мисли не иду за руком, која се по глави Марчетовој миче, већ у прошлост, к онима којима је за душу малочас кандило прислужила и у молитви их поменула.

Син јој неће још доћи из чаршије. Зафир је дечак, и као ортак је у дућану с Данчетом, колико да се спреми, па кад ојача да сам продужи радњу коју му је и отац водио. Зафир иде изјутра у чаршију с првима, а међу последњима се у вече враћа из чаршије. Зато му се Аница још не нада.

Али се у том одједном отворише врата од дворишта, и на вратима. се појави — Коља.

Оборио главу, као преплашен иде лагано и, не осврћући се ни лево ни десно, упутио се к диванани. Тихо се пење уза степенице, и још не стиже до Анице која беше, изненађена, устала, и она и Марче, а он пригушено проговори: :

— Добро вече! — и пође к руци Аничиној.

Аници је чисто невероватно да баш Кољу види пред собом, одговори му:

— Добро ти Бог да — а не трже руку, коју он узе и пољуби.

— Опрости, нано!... — прибра сеКоља и прозбори дрхтаво. Можеш ли ми опростити, нано>

И опет јој целива руку.

— Где си> Шта се учини с тобом>.. Што те нема за толико,

синко мој» — разнежи се Аница и пита потресеним гласом. — Седи!... Хајде седи! — позва Кољу.

Марче остаде на ногама.

— Ево ме, нано, — поче Коља; — несам смео доћи, јер знам

колико ти бола задајем. Док не би од мене чула, ти би и веровала и не веровала оно што чујеш, а кад од мене сазнаш, ти више не можеш сумњати. А ја ти немам ништа пријатно рећи, те: да похитам да те обрадујем.

Аница диже марамицу к очима, а Марче се удаљи.

Аница ће рећи:

— Зар не могаше причекати бар годину дана... само толико, па да се онда жениш 2

= Ето, нано, да ти све по реду кажем. Не годину, него бих три пуне године чекао кад бих имао коју душу да ми отвори кућу, да не буде пуста кућа. Од смрти моје покојне жене, на огњишту у мојој кући огањ се неје наложио; моја кућа неје пометена, моја постеља насред собе неје дигнута. Првих сам дана сам вечером простирао постељу, јутром је склањао у јуклук; али несам могао даље да се тим бавим, него што пре беж: у чаршију. Идем неопран, нано; свратим