Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

58

у фурунџиницу да нешто топло поједем, јер не знам ни за ручак ни за вечеру као други домаћини. Нов месец дође, мени поп не улази у кућу да ми закон врши, да ми водицу свети, јер нема ко да почисти и да спреми што треба за то; иде ми свети — моја ће кућа бити затворена, као да је пуста. Ја бежим од своје куће, бежим од света, бежим и од цркве — да опрости Бог! Како остах удовац, од моје куће окреће главу свако женско, као да је нечиста кућа, као да је у њој нечастиви — далеко био одавде! Само би Циганка пристала да уђе: а зар та никаква вера, некрштена душа да се нађеу мојој — дао Бог — пуној кући, да она прислужује кандило пред иконом! Ето сад на Светог Јована, о панађуру, дошао из Приштиие Зафир и упутио се, као раније, мојој кући у госте. Кад на врата — кућа закључана. Онда отишао у Маскатаров хан. Сутрадан ме нађе, и ја му испричам невољу своју. Он поћута мало, па ће ми рећи: »Не можеш ти, Кољо, овако ; наћи ћу ти ја једну добру душу — таман за твоју кућу.« И нашао ми ову Вучитрнку. Ја нити сам је видео нити сам чуо за њу. А и где је чак Вучитрн! Ама кунем ти се, нано, да ће те она слушати као да си јој мајка; моја ће ти кућа бити отворена увек, као и досад; свака твоја жеља биће за Вучитрнку заповест: а не буде ли оваква — отераћу је одмах, нека иде одакле је и дошла. Венчање ће бити у недељу која иде; али, ако ми ти, нано, не опростиш и одобриш, ако ми не даш благослова, нећу се венчати. Зато сам и дошао к теби, нано, и молим те ево овако — и простре се на метаније пред Аницом —: опрошћавај, и благослови ме! Аница, у сузама, загрли Кољу и пројеца: — Нека ти је Богом просто!.. Нека ти је срећно!

Ш

Венчање ће бити у цркви у Приштини, куда ће довести младу из Вучитрна. Зато ће сватови кренути из Гњилана у суботу, конаковаће у Приштини, па сутрадан, у недељу, пошто се венчање сврши, поћи натраг, те стићи дома у вече.

У суботу рано запиштале су зурле, зачукали гочеви насред широке главне улице. Зурле свирају нарочито за ову прилику нешто врло споро, отегнуто; а гочеви лупају не као иначе кад буде и по неколико узастопних живих и брзих удараца, већ лагано ударац по ударац, свакад с извесним размаком између једног ударца и другог по неколико секунада. А за то време сватови коњаници стижу на зборно место, довикују се, сачекују, трче коње, као да их пробају за пут, и тако као вежбања врше.

Свирачи Цигани дувају у зурле, да им од напрезања набрекле вратне жиле; заједно са зурлом час спуштају главу, час дижу високо, окрећу се на све стране како би се свуда чуло, а гочеви једнолико само ударац, ударац: дан!... дан!... дан-дан !... дан !...

И два су стрема на улици, пуна пунцата жена: кума и сватица јер је ретка оваква прилика да се провозају не на воловскии колима, већ у стремовима и то далеко, далеко — чак до Приштине!

Стрем — обична кола с арњевима која вуку коњи.