Вардар : календар Кола српских сестара : за просту 1929 годину која има 365 дана

61

И не чекајући позива, Вета скиде фереџу — и сину Коцино џубе златом везено; заблисташе Коцине свилене џанфез-димије; затреперише спуштене реске свилена појаса тараболуса — Коцина појаса.

Аница се ухвати за главу и стаде јецати; Марче прихвати за крајичак бошче своје да брише сузе, а Зафир пође к вратима.

— Заповедајте.... седите! — једва се поче савлађивати Аница.

А: Вета ће је с најсрдачнијом милоштом узети за обе руке:

= Ти си моја нана, моја!... Ја несам ни запамтила своје мајке... А ја сам твоја ћерка, нано, твоја Коца!...

Аница поново у плач.

— Несам ја за тебе Вета, — настави дрхтавим гласом — него Коца, твоја Коца, нано!...

Па загрли Аницу и стаде је љубити.

Затим ће нешто стишана: –

— Ево донела сам ти, нано,... твоја ти Коца донела...

И стаде дрешити завежљај, и пружи јој бошчалук.

Изненађена Аница, као одбијајући руком, рећи ће:

· = Ух! што си се толико харчила!— али се ипак маша. — Да си жива и здрава!

— Ходи бато, ходи! — Вета позва Зафира и пољуби га. — Ево и теби је сека твоја донела... 5

И даде му чарапе и тулбент.

Затим загрли Марчета и пољуби:

— Несам ја ни тебе, секо, заборавила; где би Коца заборавила: својега Марчета ! |

Пружи јој кошуљу.

— Ето сви сте ви моји — очију пуних суза говори Вета: —

моја нана, моја сека, мој бата; а свима сам ја ваша Коца!... Божја воља! Хвала му!..

Затим је текао разговор, често уз уздахе и сузе и с једнеи с друге стране.

Напослетку је Вета замолила и нану и секу и бату да је често походе, као своју Коцу, да долазе увек као у своју кућу.

— Да вам неје просто, ако ме не зовнете и у по дана иу по ноћи кад вам будем устребала — завршила је Вета.

За трајања ове походе очи су и Аничине и Марчетове више у одело Коцино и накит Коцин, док су Вету пажљиво слушале како говори, и тај их је глас њен мекан привлачио, њене речи од срца освајале су.

Кад је устала да иде, пошли су сви да је испрате до улице, с ублаженим болом, ма и тренутно, и примирени донекле.

Доброта Ветина показивала се у свакој прилици. Кад је затекла. Марчета за ђерђевом, понудила се да је мало одмени, јер је добра везиља; а кад год би видела нану за разбојем, она је изведе, да се одмори, а сама би села и стала ткати.

Устајући с разбоја рећи ће јој једном: