Васиона

но узвишење брег. Како су настали кратери на Месецу, упитаћете? Има неколико претпоставки које покушавају да то објасне. По једној од њих, на Месец ce после његова отцепљења од Земље 1 ), y доба кад je тек почело очвршћавање његових површинских слојева, сручио рој метеора, који су својим падом проузроковали та удубљења. Као потврда овој не тако старој претпоставци, наводе ce примери метеорских кратера нађгних на Земљи(напр. кратер „Диаболо“, Аризона, САД). Друга хипотеза покушава да кратере на Месецу прикаже као гротла угашених вулкана. Ho ова je претпоставка прихватљива само за кратере сразмерно мањих димензија. Није, међутим, искључено да су кратери остаци распуклих мехурова што су их y најраније доба Месечево, при одговарајућем стању житкости површинских, горњих слојева материје, стварали гасови, који су из унутрашњости Месечеве настојали да продру напоље. Нагло хлађење, до кога je долазило услед отсуства атмосфере и ниске температуре околног простора, овековечило je облике које и данас видимо на Месечевој површини (Леви-Пизовљева претпоставка). У сваком случају, да je до нечег сличног експлозијама долазило, може ce најбоље приметити посматрањем околине кратера Копврник астрономи су многим формадијама на Месецу наденули имена познатих научника, око кога ce запажају зракасто распоређена удубљења y тлу, слична оним око места распрскавања артиљериских зрна. Један од највећих Месечевих циркова, Клавиус, мери y пречнику око 250 километара. Сем кратера и циркова, на Месечевој површини запажају ce и друге појединости; планински масиви велики планински ланци, брежуљци, простране равне површине, местимице усталасане, дубоки кланци и кривудава удубљења, која потсећају на наша речна корита. Планинске ланце, који опасују велике пустиње, назване мора (Mope Плодности, Mope Тишине, Mope Киша, итд.), астрономи су означили именима планина на Земљи. Отуда и на Месецу имамо и Алпе, и Кавказ и Апенине, један од најпространијих планинских ланаца. Ha њима има врхова који достижу неколико хиљада метара висине. Највиши врх на Месецу, на тзв. Лајбницовим планинама, уздиже ce око 8200 метара. Додуше, планине на Месецу разликују ce no своме саставу и изгледу од планинских масива код нас на Земљи. Код Месеца под планинским ланцем треба разумети низ већих и мањих оштрих громада, међусобно одељених, или здружених no неколико y једну целину. Напротив, планински ланци на Земљиној површини махом су комплекси, са релативно благим прелазима y долине, којкма су испресецани, и са појединачним, јаче истакнутим узвишењима врховима.

Занимљиво je да нам Месец показује увек своју исту страну. To није тешко приметити ако пажљиво пратимо његов изглед из дана y дан. Уз чињеницу да он истовремено кружи око Земље, лако ce тад може схватити, да ce Месец мора обртати и око себе, јер бисмо иначе видели и његову другу полулопту. Овако, она нам je непозната, не знамо како изгледа. Истина, од целокупне Месечеве површине ми видимо, не половину, већ нешто више, око 3 / 5 (три петине). Томе je узрок Месечева либрација, појава која ce огледа y привидном клаћењу Месечеву. У суштини, oca око које ce Месец обрће, нагнута под углом бд 83°, остаје y непроменљивоме положају према равни његове путање. A како Месечева путања гради са равни Земљине путање угао од пет степени ми y извесним положајима видимо једанпут северне пределе Месечеве поларне области, a другипут области око Месечева јужног пола („либрација y латитуди“). Због равномерног обртања око осе, a бржег или споријег кретања путањом јер ce Месец креће по елиптичкој путањи догађа ce исто тако, да некад видимо источније, a некад западније области Месечеве лопте („либрација y лонгитуди”). Поред ових двеју либрација, које нису одељене једна од друге, него ce стапају и дају јединствену појаву заокретања Месечеве лопте, постоје још две сличне: дневна и физичка либрација, од којих прва као последида дневног обртања Земље, a друга, као неизбежна последица тога, што je Meceu како je показао Лаплас, елипсоид, дугуљасто тело, чија je најдужа oca управљена ка Земљи. Међутим, ове две појаве су од мањег уплива и укључују ce y раније споменуте. За остали део Месечеве површине, који никада не видимо, претпоставља ce да има мање неравнина него онај што нам je стално обрнут. Ако ce кадгод y будућности одлучимо да пођемо „међупланетарним експресом” на пут, имаћемо свакако прилике да сагледамо и оне пределе иа Месецу, који су нам засад непознати! Напоменули смо на почетку још да ce Месец креће око Земље по елиптичкој путањи. Уствари његова путања разликује ce знатно од елипсе. Шта више, Месечево кретање je једно од најсложенијих кретања које астрономи познају. За многе неправилности y Месечеву кретању знало ce већ y Хипархово доба. Ho њихов број ce развојем астрономије после открића закона опште гравитације знатно повећао, тако да новије теорије Месечева кретања воде рачуна о неких 1500 разноврсних „неједнакости”. При свем том, Месечеви положаји не могу ce ни данас још предвиђати унапред за дуге рокове, не бар са оном тачношћу која ce y астрономији поставља и тражи. Још увек Месечево кретање није потпуно разјашњено, па ce догађа да нам Месец повремено приреди неко неочекивано изненађење. Узимајући Месец за објект на коме ће проверити исправност свог закона граритације, Њутн y први мах није ни слутио да ce сукобљава са небеским телом, које ће убудуће задавати астро-

0 Сматра ce да je Месец y почетку чинио са Земљом целину крушкаста облика, која ce затим почела на једном месту убирати и најзад поделила y два дела, већи Земљу, и мањи Месец.

ВАСИОНА I, 1953, број 1