Васиона

сионском броду ода ову топлоту јесте зрачење. Износ са којим чврсто тело зрачи топлоту варира са четвртим степеном температуре. Тако ce ми налазимо y дилеми. Ако je температура кондензатора снижена на собну температуру, износ зрачења je тако низак да постају неопходне огромне површине које зраче. Ако je температура кондензатора висока, тада температура при којој ce топлота ствара мора бити још виша и постоји опасност да ce материјал истопи или изгуби на својој јачини, специјално кад je изложен нуклеарном бомбардовању. Са температурама уласка топлоте од 900° К* и изласка тодлоте од 4 0° К топлотни мотор има идеални степен дејства од једне половине, и при притиску од око 10 ат. пара he ce претворити y течност y кондензатору. Чак и при овој релативно високој температури ипак je потребна површина која зрачи од око 836 м 2 . To ce може иначе извести као површина начињена од танких пераја дуж брода. Друго, постоји проблем тежине укупног материјала потребног за стварање погона од око 200 КС електричне снаге. Просечан однос тежина-снага од 5 кг no KG je y близини односа тежина-снага код дизел електричне локомотиве и код мотора авиона бомбардера. Није претерано претпоставити да he ce за међупланетарни брод вредности кретати око овог износа. Погон брода Тада остаје да ce електрична енергија, о чијем je стварању било речи y прошлом одељку, претвори y користан рад. Једини начин на који би васионски брод могао да буде покретан јесте избацивање млаза гасова, a за ову сврху мора бити употребљена електрична снага. Употребом електростатичких сила за убрзање снопа јона могу бити постигнуте врло велике гасне брзине a без употребе веома високих температура. Стварање јаких јонских млазева било je опширно проучено y прошлој деценији и изгледа да убрзање васионског брода помоћу јонског снопа не даје нарочите тешкоће. Потребан електрични напон зависиједино од масе јона и жељене брзине. За убрзање јона азота до брзине од 100 км/сек потребан je потендијал од 730 волти. Азот je узет као погонско средство јер ce овај гас лако добија из Земљине атмосфере, те тако брод може добити погонске гасове на његовој кружној путањи; овим ce избегава ношење тона погонских средстава од Земљине површине за свако путовање. Пошто су атмосфере Марса, Венере и вероватно других планета обилне азотом, погонски гасови ce могу добити на разним местима y Сунчевом систему. При релативно ниском напону од 740 волти, потребном за убрзање јона азота, ефекат просторног набоја ограничава укупну јонску струју која би могла бити убрзана. Потребна je површина од око 6 м 2 за стварање

јонског снопа са неопходних 2000 амп. и 1500 Kw. Ово претпоставља да je убрзавајући напон примењен на раздаљини од свега 1 милиметар. Две мреже, начињене од жице врло малог пречника, могле би бити постављене на поменутом остојању са неопходном разликом потенцијала. Термоелектронска емисија спољне мреже одаслала би електроне y снопу тако да би избачени гасови и брод остали елентрично неутрални. Могло би ce приметити да, ако je убрзавајући напон био повећан до 100.000 волти, брзине јона би биле око 1000 км/сек и васионски брод би теориски постигао брзину ове величине иосле убрзавања од око сто година. Са таквом брзином било би потребно преко 1200 година да ce стигне до најближе звезде. Полетање и употреба брода Предње показује да има разлога да ce верује да би један међупланетарни васионски брод могао бити изграђен са стварним садашњим техничким средствима. Такав брод не би могао сам да ce спусти или да оде на ма коју велику планету, ма да би лака могао да ce спусти на мали астероид или на један од малих месеца Марса, где би малатежина брода лако могла да буде уравнотежна са ракетним потиском. Међутим, брод би могао да оде од кружне путање око Земље до сличне путање ма кога другог тела y Сунчевом систему. Вероватно да би најтежи проблем био полетање самог међупланетарном брода. Док би пут од неколико милиона могао y простор био лако извршен овим брод и дотле би за пењање прзих неколико стотина миља до кружне путање био потребан неки помоћни погон. У овом случају помоћни погон би тежио y почетку неколико стотина пуга више него брод, или неколико хиљада тона. To, пак, значи да су првих стотина миља најтежи и y ствари конструисање и грањеђе такве велике помоћне ракете за полетање могло би бити много теже него конструисање и грађење далекодометног васионског брода. Другк проблем, скоро исто тако тежак као полетање, јесте проблем спуштања. Отпор ваздуха изгледа као логичан начин успорења брода који ce враћа на Земљину површину. Међутим, тело y кружној путањи има огромну количину енергије и трошење ове енергије на ваздушни отпор лако може довести до загревања, топљења, па и испаравања трупа брода. У вези са овим могла би бити ипак забележена једна могућност спуштање једрилицама. Таквим једрилидама, конструисаним за спуштање са сателита, вероватно ће бити потребна крила и трупови знатне тежине. Било би јевтиније да ce ови производе y васиони од никл-гвожђа кога вероватно има на астероидима, пре него их дизати до кружне путање ракетама са хемиским погоном. Један међупланетарни васионски брод могао би брзо да ce спусти на мали астероид носећи потребан алат за фабриковање крила.*

* К = Келвинов степен тј. број Целзијевих степени + 273.

* Ово звучи прилично оптимистички. Прим. уредн.

12

ВАСИОНА 1, 1953, број 1