Васиона
и Сунце. Ho, то je пука случајност! Jep, Сунце je знатно даље и много веће, a ова привидност потиче од сразмерно истих односа између даљина које нас деле од тих двају небескких тела, и односа права Месечевог пречника према пречнику Сунца. Ова околност je од битног значаја за појаве Сунчевих помрчења, о којима he свакако бити говора y једноме од наредних бројева нашег часописа.
Занимљиво je напоменути да je Месечева маса свега 1/81.5 део Земљине масе, да му je густина око 3 пута већа од густине воде, или 6/10 Земљине густине, и да je јачина теже на њему око 6 пута слабија него на Земљи. Отуда би човек просечне тежине 75 kg, на Месецу имао једва 12 килограма. Месец je „мртво“ тело, на коме нема ни воде, ни ваздуха. Додуше, према неким новијим истраживањима изгледа да на њему ипак постоји веома танана атмосфера, састављена од честида тешких гасова, чија густина достиже једва стохиљадити део густине Земљине атмосфере. Коначни одговор на ово питање свакако још није дат, мада нека друга астрономска посматрања указују на то, да Месец нема уопште гасовита омотача око себе (напр. оштре сенке што их бацају сунчаном светлошћу обасјане Месечеве формације, тренутно ишчезавање звезда при „окултацијама“ тј. при појави заклањања звезда на које Месец y току свог обилажења око Земље наилази дуж своје путање, итд.). Као хладно, угашено тело, Месец нема своје сопствене светлости. Упитаћете можда зато: Па откуда те светлости, кад je тело угашено? Одговор je једноставан: Месец светли одбивеном, рефлектованом светлошћу. Шта то значи? Ништа друго, него да ce светлост којом
Сунце обасјава Месечеву површину одбија од ње, слично одбијању светлости од глатке површине, огледала на пример, само y много мањем степену 1 ), —те допревши до нашег ока гради y њему лик Месечев —■ ми га видимо. Доказ томе није тешко наћи. Он ce указује толико очевидно, да je непотребно било какво духовно напрезање за његово схватање: y појави која ce периодично понавља сваких месец дана, y тзв. Месечевим мепама. Да видимо како оне настају. Замислимо да нам на сл. 2 Z претставља нашу Земљу, a М Месец који кружи око Земље. У тренутку кад ce Месец на своме путу нађе између Земље и Сунца (сл. 2 положај 1), или како ce y астрономији каже, кад Месец доспе y конјункцију са Сунцем, сунчани зради обасјавају ону страну Месечеве лопте, која je к Сунцу и окренута. Али, како je, посматрано са Земље, та осветљена страна (полулопта) окренута на супротну страну од нас, ми то осветљавање Месечево не видимо Месеца нема на небу, и тад говоримо „младина je“, тј. млад месец „мена“. Настављајући своје кретање, Месец затим почиње да нам ce постепено открива, најпре као танани срп, па онда сва више и више, и кад дође y такав положај, да од његове осветљене полулопте са Земље видимо само половину, y обичном животу, па и y науци, кажемо: „Месец je y првој четврти“, или просто „прва четврт“ (на сл. положај II). У даљем своме оптицању Месец доспева y положај, кад ce са Земље види читава Месечева осветљена полулопта, и то je „пун месец“, или како ce y народу често чује „уштап“ (на сл. положај III). Ово наступа y тренутку кад ce Месец на својој путањи нађе на супротној страни од Сунца, тј. кад Земља, због Месечева кретања око ње, буде била између Месеца и Сунца, или још, научно речено, кад Месец стигне y опозицију са Сунцем. После тога настаје смањење видљивог дела осветљене површине његове, и кад Месец поново дође y такав положај y односу на Земљу и Сунце, да ce од осветљене полулопте опет види само половина, каже ce; „последња четврт“ (на сл. положај IV). Иза ове фазе видљиви део осветљене Месечеве површине смањује ce и даље, те кад Месец поново дође y конјункцију са Сунцем наступа „мена“, итд., итд. Понављање ових фаза y Месечеву осветљењу догађа ce сваких 29.5 дана, и то je тзв. Месечева синодичка револуцша или синодички месец. Није тешко схватити да би посматрач са Месеца видео „Земљине мене“, тј. да би му Земља, само као много веће тело, показивала исте промене y изгледу. Разлика би била једино y томе, што би ce y тренутку Месечеве младине за становнике Земље, са Месеца видела „пуна“ Земља, и обрнуто, y време „пуна
1 ) Укупна количина светлости што нам ]е шаље пун Месец y виду одбивене светлости износи маље од 1/500000 дела Сунчеве светлости.
Сл. 1. Хелиоцентрична Месечева путања je вијугава линија, која je својом кривином увек окренута према Сунцу.
6
ВАСИОНА I, 1953, број 1