Васиона

Ракете у метеорологији

Увод Ракете као носноци мерних инструмената нашле су примену y научним испитивањима Земљине атмосфере и то како њених нижих слојева од неколико десетина километара, тако и виших од неколико стотина километара. Мада су на овом пољу учињени само први почеци, постигнутр су већ резултати од великог значаја. Познавање стања и физичких особина нижих и виших слојева атмосфере од велике je теориске и практичне важности не само за метеорологе, већ и за астрономе, аеронаутичаре, геофизичаре, радиофизичаре и др. Да би ce задовољиле све заинтересоване гране науке потребно je измерити већи број физичких величина као што су: притисак, температура, релативна влажност, густина и хемиски састав атмосферског ваздуха, затим, ваздушна струјања, разне радијације, космичко зрачење, јачине Земљиног магнетног поља, соларна констаита итд. Да би ce добиле све ове вредности, користе ce директне и индиректне методе мерења које су саме по себи исто толико разноврсне и интересантне, колико и саме физичке величине и особине наше атмосфере које ce испитују. Од директних метода најпознатије су испитивања радиосондама, ракетама, ширењем звучних таласа експлозија, ширењем радиоталаса. Индиректне методе ce састоје y закључивању о стању високих слојева атмо сфере на основу извесних природних појава које ce y њој на разним висинама догађају. Такве су појаве на пр. појаве метеора, светлећих ноћних облака, светљење ноћног неба, промене Земљиног магнетног поља, неке појаве y ултраљубичастом делу спектра, поларна светлост, и сл. I Ракете за испитивање нижих слојева атмосфере За свакодневну метеоролошку праксу од великог су интереса мање ракете за уздизање радиосонди, y коју су сврху до сада искључиво употребљавани гумени балони пуњени водоником. Овакве ракете (Сл. 1) употребљене су по први пут за време прошлог para y Немачкој. Ракета je била дуга 3 т, пречник јој je износио 10 cm, a достизала je висину од око 30 km. У врху ракете била je смештена радиосонда, метеоролошки инструмент, за мерење притиска, температуре и релативне влажности ваздуха. Ова радиосонда je била нарочите конструкције, без механичких преноса, пошто je трпела приликом полетања убрзање од 40—60 g. У нарочитом омоту на врху parère били су смештени, поред радиосонде, високофреквентни рефлектор мета за раДарске таласе и уређај који je изазивао експлоЗИ ЈУ оклопа и избацивао радиосонду кад

ракета достигне максималну висину. Радиосонда ce сад падобраном спушта на Земљу шаљући преко свог радиопредајника френквенциски модулисане сигнале који ce примају на станици на Земљи да би ce дрбиле вредно сти притиска температуре и релативне влажности слојева кроз које пролази радиосонда. Истовремено ce радаром пратило кретање радиосонде одбијањем радарских таласа о мету која ce налазила између падобрана и радиосонде. На тај начин су ce добијали правац и брзина висинског ветра.

Као елемент осетљив на притисак y радиосонди употребљена je анероидна кутија, a за мерење температуре и влажности два температурна кондензатора од којих je један био омотан мокром крпицом тако, да су заједнички претстављали психрометар. Из показивања ова два термометра, „сувог“ и „мокрог“, израчу-

Сл. 1

БАСИОНА I, 1953, број 2

41