Васиона

Нови Кудеров венит-телескоп У оптичкој лабораторији Париске опсерваторије Кудер (А. Cauđer) je приступио конструкцији једног новог визуалног зенит-телескопа с отвором објектива од 205 гаш и жижном даљином од 3855 mra. Инстуменат he бити веома стабилан и непомично утврђен y вертикалном положају са призмом од течности која има исти индекс преламања као и њене стаклене пљосни и с веома малим преломним углом, који не прелази 20”. Призма тре-6а даомогући да ce аутоколимацијом одреди микрометарским концем положај тачке која одговара сама себи, тј. зениту, па he угловни размак од ове тачке до лика звезде, мерен финим микрометром, давати апсолутну зенитну даљину посматране зенитске звезде. Инструменат ће, дакле, бити намењен веома тачном мерењу апсолутних зенитних даљина звезда које кулминују до на 15’ од зенита, a којих до величине 8.9 има за зенит Париза 381. Инструменат he бити укопан y земљу и снабдевен малим кровом од ретких летава, који he омогућавати непрекидну једнакост спољне и унутрашње температуре важан услов за инструменте од којих ce захтева висока тачност. Да би ce повећала тачност мерења, лик звезде биће праћен безличним микрометром који he покретати мотор напајан струјом од 1000 периода y секунди, a чије he еквидистантне контакте регистровати цилиндрични хронограф, који je веома подесан за регистровање еквидистантних сигнала. Напоменимо да y Ебинџеру Dr. Перфект (Perfect) завршава конструкцију свога фотографског зенит-телескопа, y принципу сличног вашингтонском, a који he заменити пловећи зенит-телескоп y служби ширине Гриничке опсерваторије, јер овај последњи није дао очекивану тачност. Оба поменута инструмента служиће за одређивање положаја зенита помоћу основних звезда, дакле за једновремено извођење и часовникова стања и географске ширине, па he претстављати, са гледишта усавршења инструмената, важан допринос и часовној служби и служби ширине, као и настојањима за њиховом међусобном сарадњом. Они he, према томе, омогућити посредно и одређивање констаната аберације и нутације са већом тачношћу но што је то досад било могуће . Б. М. Ш.

Две Бошковвћеве расправе од пре двеста година Пре тачно двеста година угледала су свет два научна рада Руђера Бошковића. Данас, и поред толико дугог времена, па и поред огромног напретка астрономије за последња два столећа, она могу бити занимљива и имају свој значај, те заслужују да ce помену. У првој расправи реч je о посматрању пролаза Меркура од 6 маја 1753. У прошлом броју ВАСИОНА je донела белешку о овим доста ретким небеским појавама, поводом пролаза који ce збио 14 новембра 1953, na je и ради тога, y очекивању вести о резултатима посматрања овога пролаза, вредно споменути како je пролаз од пре двеста година посматрао један од великих астронома тога доба. Треба напоменути да je ово био други пролаз Меркура који je посматрао Бошковић. Исход свога посматрања Бошковић je објавио y распрапи под насловом Osservazionl dell’ ultimo passaggio di Mercuro sotto il sole, објављеној y Риму 1753. У њој дубровачки астроном описује прво велике тешкоће које je имао приликом посматрања, јер му je доста јаки ветар тресао инструмент, ма да га je он на' погодан начин био причврстио. Пошто je Бошковић волео да и ширу публику упознаје са својим радовима, то je и овога пута позвао доста љубитеља астрономије да им покаже како тамни Меркуров кружић прелази преко блиставе површине Сунца. Зато на једноме месту вели: „Да бих задовољио мноштво гледалаца, причврстио сам на један Дивинијев дурбин од 8 римских палма једно мало покретно огледало, при дну, помоћу којега сам слику Сунца могао померати куд год сам хтео. Тако сам слику Сунца упра-

вио на врх једнога зида. Она je била доста јасна, ма да je имала 5 палма y пречнику. Меркур ce на овој слици видео потпуно јасно, као мала сасвим округла мрља, a поред њега виделе су ce и две групе пега, једнз y близини Сунчевог средишта, a друга ближе ивици“. Задовољивши на овај начин посетиоце који су дошли код њега y Римски колегиј, из којега je посматрао пролаз планеге, Бошковић je могао лично да посматра појаву помоћу једног другог дурбина, од 10 палма, непосредно, служећи ce нагарављеним стаклом. Да би добио јаснију слику, отвор дурбина знатно je смањио помоћу диафрагме и употребио слаб окулар, За мерење времена служио му je часовник са клатном, који je више месеци пре пролаза који he посматрати стално дотеривао, тако да je могао бити потпуно сигуран y његову тачност. У току пролаза Бошковић je обавио разна мерења: привидног пречника Сунца, додира, растојања Меркура од пега, времена y које пада најмање растојање између средишта Сунца и планете као и само ово растојање, време пролаза Сунца кроз часовни круг итд. Бошковић je овом причиком нашао да Меркур имаупречиику 12”, као и да je пролаз наступио четврт часа пре времева које дају Халејеве таблице и рачуни Делила. Пошто je y самоме Риму овај пролаз посматран са још три места, Бошковић y расправи даје податке и о раду осталих посматрача, те њихове резултате упоређује са својима. По своме обичају, он и овде скреће пажњу на брижљиво вођење рачуна о грешка.ма које ce могу појавити приликом посматрања. јер „Кад ce не примети макар и мала грешка y посматрању, закључци који ce из таквог посматрања извлаче могу бити веома погрешни“. Будући веома пажљив и вешт посматрзч, Бошковић не пропушта да на крају ове своје расправе дода како није могао приметити никакав траг атмосфере на Меркуру. Стога он оспорава тврђења неких посматрача којима ce, приликом ранијих пролаза, учинило да je ова планета окружена сјајним прстеном, што би указивало на постојање атмосфере. Други Бошковићев рад објављен 1753 јесте De lunae atmosphaera, такође штампан y Риму. Ово je свакако најслабији рад нашег астронома, јер он y њему долази до закључка да на Месецу постоји нека врста атмосфере. Само, по Бошковићу, Месец нема атмосфере која би била слична Земљиној, тј. код које би густина опадала са висином. Месечева атмосфера има свуда приближно исту густину и писац je стога назива флуидом и упоређује са водом, пошто постоји јасно одређена граница између овог флуида и околног међупланетарног простора; тако и новршина воде раздваја водени од ваздушног покривача Земље. Иако за наше данашње појмове погрешна, ова Бошковићева теорија била je y његово време веома запажена, те je поменута расправа имала Још два издања.

Ракетне базе СССР-а, према писању америчког ваздухопловног часописа “Aviation Week” смештене су на периферији совјетског блока, односно дуж такозване „гвоздене завесе“. Из њих ce могу гађати циљеви y Западној Европи, Аљасци и САД. Најважније совјетске ракетне базе налазе ce y области Риге, на обали Литваније, y области Кенигсберга и одатле ce могу домашити, са ракетама сличним немачкој ~V-2‘, од рудника y Оеверној Шведској до Рура, сви важни саобраћајни чворови и индустриски центри y Средњој Европи и Скандинавији. Базе за избацивање ракета на острву Риген налазе ce још y грађењу. Осим тога, планирају ce базе y Тирингији, y близини Ерфурта, са правцем гађања према Рајнској Области, Антверпену и Ротердаму. Дарданели, опет, могли би бити стављени цод ватру са Карпата и из Украјине. У Мађарској наводно су постављене ракетне базе са правцем гађања према Југославији и Јадрану. Слични ланац ракетних база изграђен je на полуострву Кола, y области Архангелска и на ушћима река 06 и Јенисеј. Тренутно Совјети, каже ce, раде на вишестепеиој ракети тежине 97 тона и с долетом од 5.600 километара. („Der Flieger“, бр 10/1953)

ВАСИОНА I, 1953, број 2