Васиона

stvarana u vezi sa astronomijom svedoči i stara grčka nauka. I Aristarh sa Samosa (111 vek pre п. e.) i Hiparh iz Nikeje (II vek pre n. e.) i Menelej iz Aleksandrije (I vek n. e.) bili su astronomi. lako su gotovo sva njihova delà izgubljena, prema onome što je zabeleženo kod Teona iz Aleksandrije (IV vek n. e.) u njegovom komentaru čuvenog Ptolemejevog „Almagesta“, oni su bili razvili teoriju o kružnim tetivama (dvostruki današnji sinus). Vrlo je verovatno da je to znanje bilo u glavnim crtama preneto iz stare Haldeje i da je bilo malo čis'to grčkog doprinosa u tom smeru. I to baš stoga što stad Grd nisu bili takvi astronomi kakvi su bili njihovi prethodnici u Asiriji i Vavilonu. Sve опо što se u tim delima starih grčkih naučnika moglo nalaziti iz trigonometrije stoji sigurno opet kod jednog astronoma kod Ptolemeja (II vek n. e.) u njegovom klasičnom delu MeydXq ouvra|rc; (Almagestu Arabljana), koje je izmedju ostalog pretstavljalo udžbenik trigonometrije vekovima. Nekih tragova trigonometrije bilo je i kod Indusa izmedju IV i VII veka n. e., ali se razvoj astronomije übrzao tek kod Arabljana u Srednjem Veku. Ma da je i od arabljanskih matematičara sačuvano malo delà, ipak je potpuno jasno da su oni mnogo unapredili trigonometriju ali isto tako je jasno da su je oni rali pre sve ga radi astronomije. Čak i bez ikakvih dokumenata može se s smatrati da je tako, kad se uoči paraleinost unapredjenja astronomije sa jedne strane i trigonometrije sa druge u arabljanskoj epohi. Pisani spomenici, to potvrdjuju. Da ne navodimo imena, veli se da su svi arabljanski autori izmedju IX i XIII veka pisali i izlagali astronomiju i trigonometriju uvek zajedno. Tek u prvoj polovini XIII veka javlja se persiski astronom Nazir edin Altuzi koji izlaže astronomiju nezavisno od opštih trigonometriskih osnova. U novo doba Johan Miler Regiomontanus, Vijeta i Ojler dali su trigonometriji njen današnji oblik i bez veze sa astronomijom, ali to je samo završna faza. Stvorena je ona bila radi astronomije pre svega. Bilo je naravno u stvaranju trigonometrije i drugih povoda, na pr. graditeljstvo, ali su svi oni u senci prema uticaju astronomije. Prema tome, razvoj trigonometrije i njeno stvaranje su školski primer uzajamnog uticaja teorije i prakse, uticaja jedne nauke na drugu. Prinudjeni da radi ođredjivanja položaja nebeskih tela računaju, astronomi su stvarali razne trigonometriske pojmove, a docnije se trigonometrija razvila u samostalnu matematičku disciplinu sa ra-

znovrsnim primenama, tako da čovek često zaboravi njen životni put. Pored primera trigonometrije i čitava oblast gecmetrije, obradjena raznim metodama, igra neosporno veliku ulogu u astronomiji, mora da igra jer se nebeska tela nalaze u prostoru i u njemu kreću pa nauka o prostoru, kakva je geometrija mora imati važno mesto u njenom proučavanju. Koliki je, medjutim, udeo same astronomie u razvoju geometrije nije tako upadljivo kao što je slučaj kod trigonometrije. Stoga se na toj oblasli i nećemo zadržavati naročito. Ima, medjutim, puno drugih oblasti matematike osim trigonometrije koje pokazuju vrlo jasno uzajamnu povezanost sa astronomijom. Samo neke ćemo moći još da pomenemo. Naime, svima je dobro poznato da je kraj XVII veka doneo revolucionarni preokret u proučavanju matematike i doveo đo dotad neslućenog razvoja ove nauke. To je bio pronalazak tzv. infinitezimalnogračuna koji su učinili Njutn i Lajbnic. Isto tako je svima poznata činjenica da je Njutn u isto to doba kraj XVII veka pronašao i opšti zakon gravitacije. Kraj XVII veka pretstavlja stoga početak naučnog proučavanja kretanja nebeskih te-

Pierre-Simon Laplace (1749—1827)

«ЛСИОНА I, 1953, број 2

35