Васиона

Од астрономских појава календар доноси за сваки дан y години време изласка и заласка Сунца, али не напомиње на које место на noвршини Земље односе ce ови подаци. Такође je за сваки дан означено y коме ce зодиачком знаку налази Месец. Уз календарски део дата je такође и мала таблица y којој су означене дужине дана, на пр.:, од 1 до 5 јануара дужина дана je 8 часова и 36 минута, од 6 до 12 јануара 8 часова и 49 минута итд. Ту су исто тако и мене Месеца; датум, час и минут y који настају. Као и већина наших, a и страних календара тога доба, и овај доноси временска пророчанства, и то уз податке о менама, држећи ce некад распрострањеног мишљењадавреме зависи од њих. Пророчанства су веома кратка, од две до три речи, и саопштавају читаоцима да he одређене седмице бити мутно и ветровито, хладно, кишно и томе слично. Као и доста других календара, и овај објављује народна имена месеца, a то су: сечањ, љути, брезен, цветен, травен, червен, жар, српен, вресен, паздерник, листопад и студен. У повећем поучно-забавном делу Београдски велики календар објавио je многе књижевне прилоге, песме, пригодне чланке, пословице, a на крају шематизам књажевства Србије. Ту ce налазе и два чланка који нас могу занимати. Први од њих, под насловом „Метеорологија“, објавио je Вук Маринковић, професор Лицеја и члан Друштва србске словесности, који he баш те године постати и члан Школске комисије. Маринковић (1807 —1859), један од најугледнијих просветних радника мале Србије, написао je пре тога за своје слушаоце Начела физике, y којима je добар део посвећен астрономији. У овоме чланку, популарнога карактера, писац напада оне људе који су дошли до лажних закључака да треба „обичне промене времена приписивати Месецу па и звездама, и страшне репате звезде и необичне воздушне појаве за предсказање идући потреса и y самом моралном свету сматрати.“ Али његове речи нису имале утицаја на издавача овог истог календара, који je знао да неуки читаоци баш та претсказања траже. Нас може највише интересовати одељак наслова „Необични метеори“, јер ce ту не ради уствари о метеоролошким него о астрономским појавама. Али још од Аристотела je остала навика да ce о звездама падалицама, болидима, a доста дуго и о кометама, говори уз појаве y нашој атмосфери, па ce овог устаљеног обичаја држи донекле и Маринкбвић. Он прво прича о светлицама, које настају на баровитим местима и гробљима услед сагоревања водоника помешаног са фосфором. Затим су на реду „летеће звезде, које суну с висине небесне“, a које су истог порекла; и то je „фосфорисан водоник, који ce сам упали и к Земљи полети“. На крају закључује да „Слободно можемо узети да ти појави нису без помоћи електрицитета.“ Као што ce види, Маринковић још не зна шта су уствари звезде падалице. Он ce ослања на старо схватање о њиховом

атмосферском пореклу, додајући да и електрицитет притом игра извесну улогу. За бво последње нагаао je ослонац y мишљењу Поасона (Poisson), no коме je Земља окружена електричним флуидом y неутралном стању, па ce честице метеорита електризују при пролазу кроз њега, Следећа појава о којој ce говори y чланку јесте поларна светлост. Маринковић вели да ce она јавља на висини од 100 до 700 миља, „дакле je ван сфере нашег воздуха. Сва толковања до сад нису ствар изјаснила; вероватно да je електрик, који ce од поларни предела к екваторским слива“. На електрично порекло поларне светлости озбиљно je указао Лаланд, ма да je и пре њега било научника који су доводили y везу ову величанствену небеску појаву са земаљским магнетизмом и електрицитетом. Пошто je укратко описао појаве халоа, Маринковић завршава свој чланак аеролитима камењем из воздуха. Напомиње да летописи свих столећа и земаља бележе случајеве када je камење падало из неба. Нарочито наводи два таква случаја, први, када су, јуна 1668, пала два камена y близини Вероне, од 300 и од 200 фунти, и други, који je посматрао Гасенди 29 новембра 1637, када je камен, тежак 59 фунти, приликом пада произвео тресак налик на пуцњаву из топова. Маринковић указује на то да су сви аеролити сличног хемиског састава, па онда износи четири теорије о њиховом пореклу. По 'првој теорији, ово камење потиче из вулкана на Месецу. О ванземаљском пореклу аеролита први говори Диоген Лаерт, који износи мишљење да они падају са Сунца, a о томе прича и Плиније. Касније, када je један аеролит, 1660, y Милану убио једног францисканца, италијански физичар Терзаго изложио je претпоставку да њих избацују вулкани на Месецу. Ову претпоставку усвојили су као могућну многи астрономи, међу њима и Лаплас. По другој теорији, аеролите избацују наши вулкани, али Маринковић не верује да je то тачно, a no rpehoj, они постају слично звездама падалицама y нашој атмосфери, но ова je брзо била одбачена. Остаје четврта теорија, да су то, како каже Маринковић, астероиди или ситне планете. Он зна да ce, почев од 1832, 12, 13 и 14 новембра из разних делова Европе и Америке виде многобројни метеорити, па мисли да y то време Земља наилази на њихову путању, привлачи их и они падају на њу. Ако je тако, закључује, онда ова тела блуде по простору по путањама исто као и планете ,и по свој прилици избачена еу из Сунца онако, као што ce и о Земљи и осталим планетама држи“. На крају ce може споменути и чланак „Мерење времена и сати“, такође објављен y Београдском великом календару. Он није нарочито интересантан, јер je написан да би ce читаоци преко њега упознали са деобом времена на дане и сате, месеце и недеље, године и годишња доба. Ту ce налазе и неки историски подаци о календару, његовој реформи, француском републиканском календару, циклусима и ерама.

Ненад Јанковић

38

ВАСИОНА I, 1953, број 2