Васиона

Atmosfere i planete

Ispitivanja atmosfera planeta ne zadovoljavaju, zasada, samo fantaziju astronauticara ona su s jednog gledišta i naročito interesantna. Do danas nije još rešen na zadovoljavajući nači problem opšte cirkulacije atmosfere naše Zemlje i zato podaci o atmosferama ostalih planeta, a naročito podaci o cirkulaciji, pružaju mogućnosti da se ispitaju pod vrlo različitim uslovima varijante delovanja onih sila i procesa, koji stvaraju i podržavaju atmosfere planeta. Vrlo desto se gubi iz vida da je atmosfera samo jedan od sastavnih delova planeta, a to je gasoviti omotač koji obavija planete i koji igra ogromnu ulogu, riajočito u termičkom bilansu jedne planete. Vrlo je verovatno da je i procès stvaranja, kao i procès održavanja atmosfera planeta kompleksan geofizički procès, u kojem sudeluju i ostali delovi planeta: hidrosfera, litosfera i biosfera. Treba spomenuti takodje da su najnovija istraživanja sezonskih promena trajanja rotacije naše Zemlje i sezonskih promena dana pokazala da v bitnu ulogu u tome igra cirkulacija atmosfera. Često se pod „astronomskom smrcu“ planeta ili satelita smatra stanje kad je revolucija tog tela izjednacena sa rotacijom, ali tada skoro bez izuzetka to telo nema atmosfere. Atmosferu planete održavaju dve sile, sila gravitacije i molekularno kretanje u pojedinim gasovitim sastojcima atmosfere. Po sastavu atmosfera planete možemo prvo deliti u dve grupe. Prvu grupu eine male planete: Merkur, Venera, Zemlja i Mars, a drugu grupu velike planete: Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Male planete imaju relativno male mase, ali radi blizine Sunca toplotna radijaeija je znatna, tako da je kinetička energija molekula u gasovima atmosfera velika. Prema tome i atmosfere ovih planeta sačinjavaju teži gasovi, u prvom redu azot. Od ostalih gasova nalazimo kiseonik, kao i spojeve kiseonika, ugljendioksid i vodenu paru. Kod velikih planeta koje imaju znatno veće mase, ali su udaljenije od Sunca, atmos ere su većim đelom sastavljene od lakih gasova vodonika i heliuma, a osim toga nalazimo vodonikova jedinjenja metan i amonijak. Predjimo sada na atmosfere pojeđinih planeta. Ш O atmosferi Merkura i Venere znamo vrlo malo. Blizina sunca mnogo otežava osmatranje, naročito planete Merkura. Postoji velika verovatnoća da Merkur pokazuje Suncu uvek istu stranu: trajenje rotacije izjeđnačeno je sa trajanjem revolucije. Osmatranje nekih pega izgleda da ukazuje па postojanje nekog kretanja na površini Merkura. Venera je po masi i veličini vrlo slična Zemlji. Venera ima atmosferu, a neprekidan i gust sistem oblaka u njoj ouemogućava nam da prodremo u njene niže slojeve. Jaka refleksija Sunčevog svetla па ovom oblačnom pokrivaču uslov-

Ijava vrlo veliki albedo Venere. Približna vrednost pritiska па vidljivoj površini iznosi na '; Veneri oko 160 do 200 milbara, sa temperaturom od 50° do 100° C. U atmosferi Venere utvrdjene su znatnije količine ugljen diosida i neznatne količine kiseonika i vodene pare. Vrlo je zanimIjivo da se moglo konstatovati izrazito delovanje staklenika po jakoj infracrvenoj radijaciji sa noćne hemisfere, što ukazuje na velike količine ugljen dioksida. Premda su se mogle konstatovati poneke pege u atmosferi Venere, u prvom redu po posmatranjima u ultravioletnoj svetlosti, ješ uvek se nije moglo odrediti trajanje rotacije ove planete. Procenjene vrednosti trajanja rotacije kreću se od 3 nedelje do 7 meseci (do trajanja Venerine revolucije). U svakom slucaju rotacija je vrlo polagana i prema tome je delovanje sile devijacije na Veneri vrlo maleno. Cirkulacija atmosfere na Veneri sastoji se najverovatnije u jakim konvektivnim stmjanjima i burnim izmenama masa izmedju tople i hladne hemisfere. Neke pojave ukazuju da je takva cirkulacija moguéa i na Merkuru. Uzrok ovakvih cirkulacija je svakako posledica vrjo jakog zagrevanja usled velike blizine Sunca, tako đa na površini ne postoje razîike u temperaturi, što onemogućava jednu sredjenu cirkulaciju, a preovladjuje jaka konvektivna cirkulacija sa eksplozivnim izmenama izmedju hladne i tople hemisfere. Mars je manji od Zemlje njegov je prečnik polovina preenika Zemlje, ali umeteorološkom pogledu vrlo je slican Zemlji, Dan na Marsu traje skoro isto koliko i dan na Zemlji, a nagib ose prema putanji obilaska takodje je jednak nagibu ose Zemlje, ali godišnja doba traju dvaput duže od onih na zemlji: Marsova godina traje dve Zemljine godine. Ovde treba odmah istaknuti da je Mars jedina planeta na kojoj se može osmatrati tlo. Mars poseduje atmosferu, ali ona je vrlo retka. Priližna vrednost pritiska na površini Marsa iznosi nešto manje od 100 mb sa približnom proseenom teraperaturom od O°C. U Marsovoj atmosferi još nije sigurno utvrdjeno postojanje vodene pare, ali sa sigurnošću mošemo kazati da je sadržaj ugljendioksida znatno veći, nego u atmosferi Zemlje. Svakako, može se računati sa znatnijim kolicinama azota. Osim osmatranja stvaranja, porasta i nestajanja polarnih kalota, koje su već davno privlačile pažnju posmatrača, a za koje još sigurno ne znamo da li se sastoje iz vode ili ugljendioksida, vrlo interesantne podatke dala su radiometriska merenja na pojedinim delovima Marsove površine, I ovih merenja dobijene su vrlo interesantne karta rasporeda temperature na Marsu tokom severne zime po S. L. Hesu. Treba napomenuti da je na slici južna hemisfera gore, a severna dole, kako se gleda pri osmatranju u teleskopu. Vidimo da je raspored temperature vrlo slican rasporedu tempera-

ВЛСИОНЛ i, 1953, број 2

39