Васиона

O космогонији Сванте Архенијуса

Космогонијом су ce бавили и звани и незвани, a поред самих астронома још и: физичари, математичари, филозофи, теолози, хемичари, песници и многи други. Постоји велики број разних космогонистичких хипотеза које све имају једну додирну тачку, a то je да ниједна није прихваћена. Космогонија Сванте Архенијуса, познатог шведског хемичара и добитника Нобелове награде за хемију je изненадила стручњаке, када je била објављена. Изненадила их je свежином идеја и оригиналношћу y односу на разне дотадање хипотезе и теорије. По Архенијусу, звезде нису усамљенице које су међусобно раздвојене огромним пространствима. Оне не само да делују једна на другу својом привлачном силом, већ поред светлости које шаљу једна другој, оне делују својим електрицитетом, измењују делиће материје који лутају простором, a најзад ce клица живота преноси са звезде на звезду, тј. из околине једне звезде y околину друге. Светлосни притисак je сила која ствара репове комета и он преноси сићушне честице са Сунца до наше Земље, других планета и даље. Te ce честице, далеко од места где су биле избачене, скупљају и стварају метеоре, који касније када y своме луташу наиђу на неку гасовиту маглину, постају центри кондензације и .око њих ce «агомилава материја и постепено ce формирају већа тела звезде. У тих неколико речи je сажета цела историја неке звезде, стварање из гасовите маглине, постепен прелаз ка сјајној звезди која ce кроз огроман период времена полако дезинтегрише и тамни, док ce не обавије чврстом кором остатак онога што je остало од првобитне звезде. Остала материја која je током живота звезде иземитована послужила je за формирање нових звезда. Угашена звезда ступа y период латентног живота, који није бесконачан већ доста дуг. Неки потрес изазива оживљавање угашене звезде и она ce претвара y гасовиту маглину, a процес еволуције ce настав.ља, како je описан. Како je латентни живот неке звезде дужи, онда би требало да буде много више угашених звезда од видљивих. По Архенијусу, свемир je бесконачан и звезде су y њему скоро униформно распоређене; a ако наши телескопи, са удаљеношћу од нашег Сунчевог система, опажају на границама свога домета све мање и мање звезда, то не значи да ce приближујемо крају свемира, већ сјај зевдза бива све слабији са удаљеношћу, a и интерстеларни простор апсорбује светлост звезда. Ово je све данас сасвим јасно и очигледно, међутим, када je Архенијус поставио своју хипотезу, то je све било врло ново. У доба постављања његове хипотезе, о интерстеларној апсорпцији ce врло мало знало. Да би ce избегле све замерке требало je да ce ■ Њутнов закон гравитације измени утолико, да наш Млечни пут не буде више маса гасова чија ce густина и температура повећавају са приближавањем ка центру Млечног пута, већ да je Млечни пут скупина гасовите материје хомогене природе, са униФормном температуром и густином. По Архенијусу, свемир не само да je бесконачан и Да су звезде униформно распоређене, већ je он и вечан. Ta идеја je била „шок” за тадашње астрономе и она je једна од најоригиналнијих АрхениЈУсових идеја. Прекинућемо мало излагање Архенијусових и Де]а, да бисмо рекли неку реч о њему самом. Сванте Архенијус ce родио y Вику, близу Упсале, y Шведској, 19 фебруара 1850. године. Од го-

дине 1891 био je професор хемије y Штокхолму и y Упсали. Он je творац теорије о електролитичној дисоцијацији. Почетком овог века написао je „Уџбеник електрохемије”. Три године касније, 1903. објавл>ује „Уџбеник космичке физике”. To нису обични кусеви за факулет, већ врло добре студије из поменутих области, y којима су поред прегледа познатог материјала изнете и многе нове идеје, ' Те исте, 1903. године, Архенијус je добио и тек установљену Нобелову награду за хемију. Он je био први скандинавац који je добио Нобелову награду —■ на пол>у науке. Пре њега, Нобелову награду за хемију добила су два берлинска професора: вант Хоф l9Ol. и Емил Фишер 1902. године. Своје идеје о космогонији он je изложио године 1906, дакле пре 55 година, што je донекле инспирисало овај чланак, јер њиме обележавамо стогодишњицу Архенијусовог рођења и педесетпетгодишњицу његове коомогоније. Године 1906. изишла je његова чувена књига »Werden der Welten«, y њој он излаже своју космогонију. Књига je убрзо била преведена на неколико европских језика и изазвала, као што je речено, живе коментаре. Са овим опет прелазимо на излагање и коментар Архенијусових идеја, са напоменом да je Архенијус умро 2. октобра 1927. године, y Штокхолму и да je надживео објављивање своје космогоније за преко двадесет година, тако да je био y могућности да посматра утицај који je изазвала на друге научнике његова космогонија, a такође да види какве су све нове космогоније ницале после објаве његове. По Архенијусу, свемир je једна велика термичка машина која функционише између два извора и то извора топлоте и извора хладноће. Јасно je да су извори топлоте звезде, a извори поред самог интерстеларног простора и гасовите маглине. Тај би уређај могао да функционише бесконачно, ако га стално снабдевамо све новим и новим материјалом. Препуштен сам себи наш термички уређај би брзо исцрпао оба извора и уједначио би шихове температуре. Међутим, мада су ce ту заснивали извесни приговори на рачун Архенијусове космогоније, дубљом анализом ce увиђа да материјала и разлике y температури има увек довољно. Треба споменути и неке новости које нам je донела Архенијусова космогонија. По Архенијусу, сунчева корона je умногоме налик на кометске репове, она je саставл>ена из финих честица материје, које под притиском Сунчеве радијације избијају из околине Сунца и отискују ce далеко изван области короне. Архенијус je дочекле прихватио примитивну метеорску хипотезу Лорда Келвина, no којој многобројни метеори падају на Сунчеву површину и снабдевају Сунце новим материјалом. Лорд Келвин je идеју о снабдевању Сунца метеорским материјалом напустио, сматрајући да би ce услед повећања Сунчеве масе променила дужина године. Том приликом он 'je потпуно заборавио, да Сунце губи огромне количине материје путем радијације, тако да му метеорски материјал служи само као мала накнада за изгубљену материју, коју je израчило. Дакле овим путем je створен циклус, који укратко описан изгледа овако: Метеори падају y великом обиљу на Сунчеву површину, тамо бивају разорени y најфиније честице, које опет радијацијом бивају избачене y простор као короналне честице. ( Речено je било нешто раније, да ce звезда после дугог живота као сјајно тело прекрива кором и она ступа y фазу латентног живота из којега после ду-

ВЛСИОНА IX, 1961 број 1

11