Васиона

Онда једнога дана Милић срете војводу Малету и овај му препоручи за жену кћер Buda Маричића, y Загорју покрај мора. He мора je просити, већ нека одмах купи сватове и иде по девојку којој надалеко нема равне, a и Вид одговара њему и његовоме дому. Име Вид свакако није случајно дато девојчином оцу. Оно намах потсећа на белог Buda из једнр друге песме ( 3 ), коледске, која ce пева на Божић, о зимском солстицију, када ce, no миту, Сунце враћа из доњега света, односно поново рађа y свом једногодишњем животу. Име Вид je скраћено од Световид, a он je код старих Словена био бог разноврсних функција бог рата, плодности, прорицања, доњег света и Сунца који ce y Срба јавља и под именом Дабог ( 4 ). У сачуваним народним умотворинама Дабог je личност која носи Сунце. Он je дакле бог Сунца, што многе појединости о њему довољно јасно потврђују. Вид из поменуте песме je, према томе, сунчано божанство, као и Милић, na je зато шегова кћи достојна овог последњег. Вероватно није без значаја ни податак да Вид има дворе y Загорју, украј мора. Према многим српским народним песмама, па и неким приповеткама, Сунце излази иза планине или залази за планину ( 5 ), a то мора бити једна од митских планина које, према народном схватању, држе небо, ма да не треба сасвим искључити ни везу са Рипском Гором која заклања Сунце ноћу, a налази ce на крајњем северу учење које су бранили неки класични и црквени писци. Може ce још додати да су Грци замишљали да Eoe долази иза мора, где je њен и Титонов двор, па отуда и Видов двор y близини мора. Милић послуша пријатеља и са сватовима одлази Виду, који пристаје да му д& своју кћер Љепосаву. Кад су je браћа извела, „Кроз мараме засијало лице“ и сватовима засенило очи, a Милић пита њену мајку да ли ју je од злата салила, или од сребра сковала, или од Сунца отела, или ју je Бог од срца дао? Мајка каже да je девет таквих кћери имала, осам њих удомила али ниједну није походила, јер су урокљиве, па их на путу „устријели стр’јела“. Зора je, наравно, светла. Зато јој лице сија и засењује сватове, који нису друго до звезде, звезде које бледе када ce појави зора, те их она засењује. Реч зора потиче од словенског корена звр, што значи светлети, блистати ( 6 ). У класична времееа она ce замишљала са круном од зракова на глави ( 7 ), као зрачна богиња, носилац светлости. Даље, с обзиром да je злато код нас симбол Сунца, и Зора која му je толико блиска такође je златна. Грчи и римски песници замишљаху да су Зорине очи, њене ципеле, кола и узде од злата ( 8 ),

a Словени да седи на златној столиди ( 9 ). Помиње ce п Зорин двор од позлаћеног сребра ( 10 ). Настављајући традицију, и наши песници говоре о Зориним златним кључевима (“), златној коси и постељи ( 12 ). У српској народној књижевности такође постоје спомени да je Зора y вези са златом: Босиљка, Сунчева сестра, прави ките од глата ( 13 ), девојка златних руку са три златне јабуке такође je Сунчева сестра ( 14 ), затим девојка златне косе ( 1б ), девојка која ce позлати y дошем свету из којега излази на златноме коњу ( le ), па и младић Зорило који из доњега света износи златну јабуку Сунце ( 17 ). Пошто je светла, Зора може бити и беле боје за што такође има примера код старих песника па отуда ваљда и питање Милићево да није Љепосава од сребра скована. Разумљиво je и његово питање: није ли она од Сунца отета, јер Зора je y најтешњој вези са Сунцем и разним сунчаним божанствима, као његова весћица и претходница. Милић, по обичају, добија дарове: од пунице злаћену кошуљу, a од таста врана коња без белеге, заузданог позлаћеном уздом, на коме je покривач од скерлета златом извезеи, са златним китама, a уз то и позлаћен шестопер. С обзиром да je злато симбол Сунца, као што je напред поменуто ( 18 ), јасно je да Милић, који добија на поклон толике златне предмете, претставља сунчаног јунака, што he ce из каснијег излагања још јасније видети. Ту je и коњ. У српској митологији Сунце иде преко неба «а коњу. Златни крилати коњ који на заповест цара доњега света као ветар износи Бисерка на овај свет ( 19 ), може бити само Сунчев коњ, исто као и златни коњ кога чува старац y доњем свету, y деветој, забрањеној одаји ( 20 ), да не наводимо друге примере. Коња je имао 1 и Световид, и он ce чувао y његовоме светилишту на Рујну ( 21 ), a српски Божић, такође бог Сунца, долази на коњу ( 22 ). Постоје и други случајеви y којима ce изречно вели да Сунце иде на коњу ( 23 ), или пак коња има Пан-

( 3 ) Вук, Песме V, бр. 164. ( 4 ) В. о томе: Чајкановић В., О српском врховном богу, Посебна издања 132, Београд 1941. ( 5 ) Српски етнографски зборник LXIII, Београд 1951. ( e ) Mâchai H., Nàkres slovanského bâjeslovi, Praha 1891, 56. ( 7 ) Pauly-Wissowa V, 2, 2667. («) Ibid.

( 9 ) Mâchai, 1. с. ( 10 ) Commelin Р., Nouvelle mythologie grecque et romaine, Paris, 1907, 100. ( и ) Гундулић, Осман, XIX, 249. ( 12 ) Грчић Миленко J., „Пролетња зора“. ( 13 ) Вук, Песме I, бр. 233. ( 14 ) Вук, Песме I, бр. 232. ( 15 ) Вук, Приповетке, бр. 16; Bosanske narodne pripovijedke, I, Sisak 1870, br. 26. ( ls ) Шаулић H., Српске napodue приче, I, 11, Београд 1925, 43 —44. ( 17 ) Николић A., Српске napodue приповетке, Београд 1889, 88 —104. ( 18 ) O томе B,: Српски етиографски зборник LXIII, 70—71. ( 19 ) Српски етнографски зборник LXI, Београд Земун 1927, бр. 12. ( 20 ) Ibid., br. 53. ( 21 ) Leger L., Словенска митологија, Београд 1904, 91. ( 22 ) Вук, Песме V, бр. 207—210. ( 23 ) Рајковић, Le.; БРАТСТВО VI, 1894, 292; Народне песме XIII, Београд 1925, 74.

ВАСИОНА IX, 1961 број 2

59