Васиона

ВАСИОНСКО СТАКЛО - ТЕКТИТИ

Први тектити били су нађени на територији Чехословачке (Чешке и Моравска). Становници су почели да их налазе прве половине XVIII века y коритима неких река; они су их глачали и употребљавали као накит. Тектити су онда имали различите називе, као: чешки хризолит, водени хризолит, хризолитов обсидијан, псеудохризолит, бутелско exapto, молдавити. Крајем прошлога века, осамдесетих до деведесетих година развила ce жива дискусија о пореклу молдавита. Било je мишљења да су молдавити земаљског порекла (обична стакла вулканског порекла), a потом су хемиске анализе показале разлику односа основних оксида, температура топљења стакла и молдавита. Тако ce претпоставила вероватноћа метеоритског порекла молдавита. Изнето je мишљење да ce карактеристична скулптура тектита ствара приликом њиховог лета кроз атмосферу. Моравски тектити имају мастан или стакленасти блесак, једноставне, већином сферне и ротационе, елипсоидалне форме, без дуб‘оке површинске структуре. Код чешких тектита блесак je нешто таман, a форма и скулптура су разноврснији. Док Чешка и Моравска претставл>ају сразмерно малу али концентрисану област распрострањености тектита, дотле аустралиско копно може да ce назове као> уникални регион Земљине лопте. Југоисточна, цела јужна, југозападна и део централне Аустралије имају много налазишта тектита, који ce зову аустралити. Чарлз Дарвин je дао прво саопштење о аустралиским тектитима. Али нема сумње да je домородачко становништво Аустралије знало за њих много векова раније. Проучено je 11.946 узорака аустралита. Установљено je да ce аустралиски тектити налазе y алувиуму златних и оловних рудних рејона, као и на површини неких других места. У одбијеној светлости узорци су смоласто црни, a y пропуштеној светлости од ћилибарско-мрких до бронзано-зелених нијанси. Класификаиионе форме аустралита јесу: сочиво, дугме, звонце, округло и дугуљасто језтро, овална плочица, лсштица и фрагменти тих форми. Мислч ce да ce то формирање догодило за време летења тектита кроз земаљску атмосферу. Осим аустралита, y Тасманији су нађена тела слична тектитима са врло великом садржином силициум оксида и одговарајуће малим специфичним тежинама и показатељима преламања. У литератури су та тела позната под синонимима: тасманити, квинстаунити и Дарвиново стакло. Истовремено са аустралитима, проучаване су и скупине тектита са велике територије Југоисточне Азије. Први налаз на том рејону био je на острву Билитон, између Борнеа и Суматре. Холандски научник Ван-Дајк саопштио je 1879. године да су кинески радници y калајним раскопинама y древном шљунку

нашли комадиће обсидијана, који су y почетку држани за црни дијамант. Назвавши те формације „обсидијанима Билитона“, аутор je ипак одрицао њихово вулканско порекло. Године 1898. била су нађена слична тела на острву Бунгуран, код обале Борнеа, затим на Борнеу и другим сстпвима, a такође и на Малајском Полуострву. Сви ти метеорити (тектити) добили су заједнички назив „Билитонити“. Код свих билитонита карактеристична je црна боја, округла форма, често y виду лопте, са фантастичним скулптурним цртежима и дубоким браздама. Те бразде су узимане као доказ ванземаљског порекла билитонита. Занимљива je чињеница да су на целој територији Индонезије билитонкти познати под називима Месечеве лопте, камене муње, камење громова. Нешто друкчије скулптуре и састав имају тектити са Јаве, Француски минералог Лакруа саопштио je 1829. године откриће великих налазишта тектита y Индокини. Он je 1932. подине издао добро илустровану књигу y којој ce налази карта расподеле тектита на територији: Камбоџе, Тајланда, Лаоса и граничних области Кине, укључујући и острво Хајнан. Индокинески тектити названи индошинити имају форме дискова, елипсоида, лопте, конуса. Боја им je црна, y фрагментима жута и кестешаста, понекад са великим бројем мехурића. Индошинита има y аливијалним талозима. Лакруа je, 1935., саопштио да je y Лаосу откривено неколико хиљада фрагмената једног великог тектита, од којих су поједини примерии тешки до неколико килограма. Стварни однос између индошинита и билитонита засад није познат. По мишљењу неких истраживача, тектити са острва Јаве мају средњи положај између билитонита и индошинита. И y групи индошинита констатоване су такође приметне разлике, што je омогућило њихову деобу на две самосталне породице северне и јужне индошините. Према подацима археолошких и етнографских истраживања, y Индокини су тектити познати хиљаду година ггре наше epe. У неких древних камених статуа богова очи су биле направљене од углачаних тектита. У локалном фолклору, нарочито' на острву Хајнан, индошините зову Месечево камење, ђаволске лопте, екскременти звезда. Октобра месеца 1926. године на археолошкој падини Новаличес, провинција Ризал, Филипинска Острва, био je нађен први комад необичног црног стакла. To стакло идентификовано je са познатим билитонитима, Када je нађено више таквих они су добили назив филипинити, a због неких приметних спољних разлика (добро „обливени“ шљунци са фином, скулптуром) названи су ризалити. Једна друга група филипинита, откривена на острву Басуанга, има нешто већу сличност са билитонитима, a нарочито са јужним индошкнитима. Трећа група нађена je y околини Маниле, y рејону Санта Меза.

78

ВАСИОНА IX, 1961 број 3