Васиона
Домородачком становништву Филипина тектити су познати од дубоке древности. У камено доба од њих су правили врхове стрела и друго. Карактеристично глачање тектита y гробницама гвозденог доба показује њихову употребу као талисмана и а ( мулета. Сада су филипинити познати под неколико локалних назива: екскремент звезда, сунчани камен. Поред досад наведених налазишта тектита, има их још y Западној Африци, на Обали Слонове Кости, затим y Јужној Америци, где ce зову американити, па и y Северној Америци, где су познати као бедиазити. Нарочито место y проблему тектита заузима такозвано либиско стакло или силикаглас, нађено y либиској пустињи y Египту, и названо либит. Неку сличнсст са либитима и осталим тектитима имају такозвани импактити, то јест силика-гласи метеоритских кратера (Хенбери y Аустралији, Вабар y Арабији, Адел y Сахари и др.). Врло значајни су општи услови налажења тектита и силика-гласа: y младим шљунковитим налазиштима, y земл.и и на површини земље (у пустињским областима). Пластови (слојеви) тектитоносних шљункова обично имају алувијално порекло и залазе y планинске минералне врсте сваког петрографског састава и сваког узраста. Овај ce међутим понајвише колеба од средњег терцијера до касног квартернера. У геолошком смислу нај-
старији cy тектити Западне Африке и Espone, млађи су аустралити. Процес образовања тектита протекар je y сразмерно кратком геолошком интервалу времена, али не истовремено. Већина правих тектика има црну боју (у танким фрагментима зеленкасту к мрку). Код молдавита преовлађује зелени тон. По боји ce јасно разликују американити и неки тектити са Филипина (љубичасти, мрко-љубичасти, црвенкасто-љубичасти, сиви, зеленкасто-жути). Прави силика-гласи карактеришу ce општим померањем спектра од црнозелених до зелено-жутих тонова, све до жућкастих и готово безбојних. Обојеност импактита мења ce. Разни тонови зелене боје, a такође и мрке, црвенкасте жућкасте, обично на општој зеленој позадини. Величина показатеља (индекса) преламања зависи углавном од садржине силициум оксида, a исто тако и од неких других компонената. Тврдоћа тектита налази ce y границама 6 6,5, a специфична тежина мења ое од 2,1 до 2,7. Ha савременом нивоу нашег знања изгледа вероватно космичко или полукосмичко (рхмпактно) порекло тектита; оно би било резултат разарања планета сличних Земљи (метеоритска теорија), онда судара комете или астероида са Земл.ом, удара (импакта) метеорита о површину Земље и Месеца.
Георгије Бороцки
Proveravanje Ajnštajnove teorije pomoću satelita
Eksperimenat koji je predložio prof. L. I. Schiff sa Stanford Univerziteta može da proveri Ajnštajnovu teoriju gravitacije. Sa naučne tačke gledišta eksperimenat je jednostavan ali bi on imao mnoge tehničke problème. Princip eksperimenta je sledeéi: prema Njutnovom zakonu žiroskop koji bi imao stabilisani pravae i na koga ne bi uticali drugi momenti, pri kretanju po orbiti oko Zemlje zadržavao bi osu spina*) u istom praveu. Međutim, prema Ajnštajnovim zakonima, osa bi se pomerala otprilike jedan mikrostepen za dan. Do sada su izvršena tri važna eksperimenta koji su potvrdili razliku između Njutnove i Ajnštajnove teori je i to; savijanje svetlosnih zrakova pri prolazu pored Sunca usled gravitacionog dejstva Sunca na fotone, opadanje frekvencije fotona kada izlaze iz gravitacionog pol ja Zemlje i izračunavanje tačnog oblika Merkurove putanje. U svim ovim slučajevima Njutnova teorija nije davala tačne rezultate, dok se Ajnštajnova teorija slagala sa eksperimentalnim vrednostima. Ajnštajnova teorija je, međutim, samo jedna od mnogih teorija koje bi bile moguée i ko je ot stupa ju od Njutnove teorije po kojoj se sve mase medusobno trenutno privlače prema zakonu: Q M m F= _(G gravitaciona konstante, M, i m mase dva tela, r medusobno rastojanje dva tela). *) Spin obrtni impuls tela koje se kreée oko svoje ose.
Svi eksperimentalni rezultati bi se mogli objasniti pomoću tih teorija gravitacije, tako da tri gornja eksperimenta ne bi pokazivala razliku izmedu Ajnštajnove i drugih »nenjutnovskih« teorija. Naprimer, rezultati dva gornja eksperimenta koji se odnose na uticaj gravitacije na svetlosne zrake mogli bi se izračunati uzimajući u obzir Njutnov zakon i eksperimentalni podatak specijalne teorije relati viteta da svetlost ima energiju pa samim tim i masu prema relacijama: E = me 2 =hv (v frekveneija svetlosti, h Planck-ova konstante). I nenjutnovski poremećaj putanje Merkura može da se objasni ako se modificira Njutnova ideja o gravitaceli i kaže da se privlačenje ne dešava trenutno već da gravitacioni efekat putuje brzinom svetlosti. Razlog zašto se Ajnštajnova teorija pretpostavlja drugim »skrpljenim« teorijama je u tome što Ajnštajnova teorija gravitacije obuhvata postavke specijalne teorije relati viteta i konačnog prostiranja gravitacije i povezuje ih riguroznim matematičkim formama u kojima nisu moguće kontradikcije. Za razliku od prethodna tri eksperimenta rezultati eksperimenta koji je predložio prof. Schiff mogu se tačno predvideti samo pomoću Ajnštajnove teorije. Prema Njutnovoj koncepciji gravitacije i inercije, ako bi se u orbitu oko Zemlje pustio žiroskop na koji ne bi deiovali drugi momenti, i ako bi se on upravio prema jednoj od fiksiranih zvezda i pustio da rôtira dobio bi konstante! spin i ostao u tom položaju za
ВАСИОНЛ IX, 1961 број 3
79