Васиона

тако, асимптотична грана ED криве објашњава непробојност материје ποιπίό репулзивна сила тежи бесконачном и спречава узајамно' прожимање честица. Ако смо разумели Бошковићеву криву, онда ћемо лако разумети и његове космогонске идеје. Под честицом Бошковић подразумева не само, просто речено, елементарну честицу већ Сунце и звезде које видимо, итд. као систем материјалних тачака тј. системе честица вишег реда y односу на честице из којих су такви системи састављешг (Теорија природне филозофије, чл. 405). Према томе, Бошковић ставља звезде као системе честица вишег реда y стабилне тачке своје криве. To значи, да ce звезде могу кретати y одређеној области, да he остати y стабилној равнотежи једне y односу на друге, тј. да не могу пасти једна на другу, јер ce морају налазити на сдређеним раздал>инама. Данас знамо да те раздаљине између двеју звезда износе y средњем 5 светлосних година. Бошковић иде даље кад каже (op. cit. чл. 405) да Сунце и звезде које видимо, или како· ми данас кажемо наша Галаксија тј. наш звездани систем, такође могу да чине систем честица вишег реда y односу на звезде које га чине. И такви системи галаксије, као што ћемо видети, морају бити стабилни, јер ce налазе на одређеним раздаљинама, знамо да те раздаллшс y средњем износе око један милион светлосних година, да ce морају кретати y одређеној области. Таквих система галаксија, каже Бошковић, може бити много y васиони. Знамо да су их астрономи до сада открили фотографским путем близу два милиона. Бошковић исто каже, да ce такви велики системи галаксије тј. системи честица вишег реда, могу удруживати y много веће системе. Данас астрономи знају. да постоје и метагалаксије, дакле, асоцијације од већег или мањег броја галаксија. Сви такви системи, каже Бошковић, нужно ће бити y равнотежи, јер ce налазе на одређеним раздаљинама, јер ce крећу, дакле, y одређеној области па не може бити речи да падну једни на друге, да ce слију y једну безобличну масу и тиме униште васиону, јер и за такве системе, каже Бошковић, поред закона гравитације вреди и његов закон атрактивно-.репулзивних сила. Да бисмо схватили Бошковића, послужићемо 1 ce и сликом 2. У својој Теорији природне филозофије, чл. 170 —171, Бошковић износи своје космогонске идеје. Ако· ce закон опште гравитације подвргава закону једне силе која je обрнуто пропорционална квадратима раздаљина и која je осетно непроменљива једино y планетарном и кометском систему, онда je сигурно да крива сила (сл. 1) неће имати последњу грану SPV асимптотичну Х-оси већ he пресећи Х-осу и обавијати ce ско ње, као што тс показује сл. ,2. Ако на сл. 2 постоји који број сегмената AA’, A’A” итд. од којих je сваки наредни oi'poMHO велики y поређењу са претходним и ако кроз сваку тачку А,А’, A'’ . . . пролази једна асимптота АВ, A’B’ А”В” .. . онда y

њима могу постојати између бшш које две од ових асимптота криве облика приказане на сл. 1. Такве су линије DEFIKMNOSV и D’E’F’TK’M’N’O’S’V’ итд. y којима су прве гране ED, E’D’ итд. асимптотичне и, репулзивне a последње OSV, O’S’V, итд. атрактивне. Сваки од интервала EN, E’N’ . ~ где je лук криве заталасан, je веома мали y поређењу са интервалом близу S, S’ . . . y коме ce лук доста дуго простире апроксимативно облику хиперболе чије су ординате реципрочне квадратима раздаљина, a затим ce продужава y асимптотичну и атрактивну грану или ce пак још једном обавија око* осе све док не постане асимптотично атрактивни лук.

Према томе, ако' ce сакупи известан број честица између било ког броја асимптота или било ког броја парова асимптота, и ако 1 су те честице правилно распоређене, онда из њих може произићи који: број звезданих система од којих je сваки сличан другом или пак различит, што зависи од тога да ли су луци EFIKMN, E’F’l’K’M’N’ итд. слични један другом или различити. Поред тога, ови системи један с другим немају додира из га, ни једна тачка једног система не може да напусти простор обухваћен између репулзивног и атрактивног лука,. Исто тако, каже Бошковић, звездани системи галаксије мањих димензија, узете заједнО', могу деловати као један једини систем y поређењу на један већи звездани систем. Као што видимо Бошковићеви космогонски погледи су јасни и одговарају структури васионе како je ми схватамо! данас. Васиона je коначна мада je огромна, дакле, сна има своје границе. У њој ce звезде, системи честица вишег реда, налазе на одређеним раздаљинама, крећу y одређеном простору и y односу једна на другу, налазе ce y стабилној равнотежи. Другим речима не могу пасти једва на другу. Наше Сунце и звезде које видимо припадају једном звезданом систему (систем честица вишег реда од звезде) или како данас кажемо нашој Галаксији. Таквих галаксија y васиони има много. Све ce оне налазе на одређеним раздаљинама, крећу y одређеној области и налазе ce y стабилној равнотежи. Ови мањи звездани системи, галаксије, могу ce удруживати y веће системе или како кажемо' данас, y метагалаксије.

Сл. 2

ВЛСИОНА IX, 1961 број 4