Васиона

за израчунавање старих помрачења Сунца. Исто тако, врло брижљиво je проучавао кретање сателита, не само Земљиног, већ и осталих планета, a нарочито оних Урана и Нептуна. Треба такође споменути и врло добар каталог основних звезда, који je од многоструке користи y астрономији. Био ј е велики популаризатор астроНомије. Имао je y Немачкој тесног сарадника на том пољу, извесног Рудолфа Енгелмана, са којим je приредио евроцско издаже своје „Популарне астрономије“. Ho, он je написао и популарну књигу „Звезде“, као и „Мемоаре једног астронома“. Умро je 11. јуна 1909. године, y Вашингтову, оставивши за собом велики и трајан опус.

Драгослав Ексингер

Koliko materije padne svakodnevno na zemlju iz međuplanetskog prostora. Vrlo je teško odgovoriti na postavljeno pitanje. Najmanji udeo pri ovome imaju meteoriti. Najveći deo materije koja pada na Zemlju je u obliku mikrometeorita —■ tako malih čestica da ne postaju vidljive —■ kao meteori —■ prodimći kroz atmosfera. Ispitivanja sadržaja nikla u sedimentima morskih dubina ukazuju da dnevno na celu Zemlju pada nekoliko hiljada tona materije. Drugi prilaz problemu potiče od osobenog hemijskog sastava silurinskog stenja u Australiji. Ove sadrže na 1 atom reniuma 8.7 atoma osmiuma, što jako odstupa od slojeva običnih stena u kojimä ima podjednako ova dva retka eiementa. Poslednje analize hondritskih meteorita pokazale su da odnos osmiumrenium iznosi 11.4. Prema tome, izgleda da ovo povećanje potiče od vanzemaljske materije. J. W. Morgan (Australijska komisija za atomsku energiju) smatra da je veoma verovatno hondritsko poreklo reniuma i osmiuma, i tvrdi da je za prisustvo osmiuma u stenama manje verovatno da potiče do kontaminacije, već od relativnog obilja hondrita. Iz razlike visine i staresti između vrha i podnožja stena, izračunat je iznos sedimentacije. Ako se kombinuje sa gustinom stene i proporcijom osmiuma u njoj, đolazi se do iznosa u kome se osmium deponuje u gramo vima na 1 kvadratni centimetar i na 1 godinu. A posto

je obilje osmiuma u hondritima poznato, dolazi se računskim putem da vanzemaljskog materijala u jednom danu pada na celu Zemlju 8000 tona. Ova se vređnost lepo slaže sa rezultatom đrugih metoda određivanja n. pr. iznosa nikla u Antarktičnom ledu. Dr. Morgan prema svemu ovome zaključuje, da je količina vanzemaljske materije koja pada na Zemlju bila konstantna u poslednjih 400 miliona godina, od kako su se nagomilale silurske stene. On na kraju naglašava da je svoj rad obavio na osnovu jednog jedinog primerka. „Sky and Teleskope“, R. D. Novembar 1968 Opšta relativnost kao jedinstvena teorija. —■ Najnovije ponovno budenje interesovanje za opštu relativnost i njenu vrednost naročito je podstakao R. H. Dicke sa univerziteta u Princeton-u. Ovaj fizičar zastupa tako zvanu BransDicke-ovu ili skalarsko-tenzorsku teoriju gravitacije, po kojoj se gravitaciona konstanta Newton-ove teorije menja sa vremenom. U časopisu „Physical Review Letters“, Eugen Guth iz Nacionalne laboratorije Oak Ridge izražava neslaganje sa tvrđenjima kao sto su „ili je opšta relativnost ili skalarsko-tensorska teorija pogrešna“, odnosno „opšta relativnost slično svakoj drugojteoriji ostajekao čvrsta ili pada u zavisnosti od njenog slaganja ili neslaganja sa opitima“. Dr. Guth navodi da je slaganje sa opitom potreban ali ne i dovoljan test, jer sve u fizici važi samo do jednog odredenog broja decimala. On kaže da će buduća istraživanja možđa učiniti potrebnim korekcije u opštoj relativnosti, ali ona će uvek ostati prva aproksimacija posle Newton-ove teorije gravitacije. Možđa će i Brans-Dicke-ova teorija bili prva aproksimacija posle Emstein-a, ali za sada nema sigurnih dokaza za to. Opšta teorija relativnosti, jedina među svojim rivalima, pruža jednačine kretanja nekog tela u vremenu-prostora bez uvodenja ijedne nove univerzalne konstante. Prema shvatanju autora, to je njen funđamentalni znacaj, dok su korektna predvidanja (gravitaciono pomeranje ka ervenom, povijanje zvezdane svetlosti u gravitacionom polju, pomeranje Merkurovog perihela) samo nagrada, kao neka vrsta „dividende“. „Sky and Telescope“, R. D. Novembar 1968

ВАСИОНА XVII. 1969. 1