Васиона

pustinje. Najverovatnije je da su to oblaci peska. Ako je to tako, onda na ovoj pianeti treba očekivati postojanje peščanih bura. Na fotografijama Marsa, dobivenim u plavoj svetlosti, ne vide se nikakvi detalji površine ove planete. Morale bi da u Marsovoj atmosferi postoji neka supstanca koia apsorbuje plavu oblast spektra Sunčevog zračenja. Predpostavlja se da se u visokim slojevima atmosfere formira neka „piava zavesa“ sastavljena od čestica ugljenika, meteoritske prašine i sićušnih ledenih kristala. Nije još jasno čemu treba pripisati ovu pojavu i zašto ona povremeno ipak nestaje. Najbolje vidljivi đelovi Marsove površine su bele polarne kape. Ove kape se régulante menjaju u zavisnosti od godišnjih doba. U toku leta (na jednoj hemisferi) polarna kapa prekriva samo mali deo oblasti oko pola. Kad nastupi jesen, polarna kapa sve više raste. Povećanje se produžuje do kraja zime, kada kapa može da prekrije polovinu planetine hemisfere (naravno gde je zima). U proleće počinje smanjenje velieine kape. Ujesen ceo ciklus počinje iznova. Ova zakonomernost promena forme svakako nas navodi na misao uporedenja sa polarnim ledenim prekrivačem na Zemlji. Merenja stvarno pokazuju da je i Marsova polarna kapa sastavljena od leda, ali je debljine od svega par cm. Pri takvoj debljini ledenog pokrivača, moguće je da je toplota Marsovih leta dovoljna da ga rastopi. Dosad smo spomenuli da na Marsu ima vodene pare i leda, ali ništa nije receno o postojanju tečne vode. Teorijska istraživanja pokazuju da na Marsu ne može biti tečne vode. Kada se polarna kapa „topi“, tada se led neposredno pretvara u paru. U proleée, kada se topi polarni prekrivač, na pianeti se vide i druge regularne sezonske promene. Tamne oblasti u blizini kape, menjaju svoju boju u mrku, i tako postaju još tamnije. Kako se kapa smanjuje, talas potamnjenja sve se vise siri ka ekvatoru. Sezonska promena boja ostavlja utisak da su se tamni delovi „probudili“ iz dubokog zimskog sna. Zato mnogi naučnici smatraju da su tamni delovi prekriveni nekakvim primitivnim biljkama. Topljenjem kape i poveéanjem temperature, stvara se uslov da Marsov biljni svet „proeveta“. Takav životni ciklus vidimo na Zemlji. Neki smatraju da se ovde ne radi o rastu biljaka nego da su tamni đelovi ustvari minerali koji menjaju boju pojavom vodene pare. Ali ako tamni delovi nisu živa materija tada se postavlja pitanje kako to da ove oblasti ne prekriva pesak koji nose vetrovi? Cinjenica da tamne oblasti iz godine u godinu ne menjaju svoje boje ine prekrivaju se peskom, potvrduje pretpostavku o tome da se neka forma živog rastinja probija kroz peščani sloj. Realnost ove predpostavke potvrduju i noviji rezultati analize infracrvene radijacije. Pokazalo se da tamniji delovi apsorbuju infracrvenu radijaciju tačno na tim talasnim dužinama kao i organska materija. Potpunu potvrdu ove teorije nemamo, ali se sa velikom verovatnoćom može reći da postoji neka vrsta života na ovoj pianeti. Ova konstataeija je veoma skromna u odnosu na ona veoma fantastična tvrđenja nekih naučnika u početku ovog veka. Oni su tvrdili da na Marsu ima i razumnih bica. To se prvenstveno zasnivalo na postojanju regularnih mreža linija na Marsu, koji su nazvani kanalima. Neki su verovali da su kanali na ovoj suvoj pianeti deo jednog ogromnog irigacionog sistema, koji odvodi vodu iz delova gde se polarna kora topi. Danas većina astronoma smatra da nema nikakvih Marsovih kanala. „Mariner-4“ je fotografisao „oblast kanala“, ali na snimeima nema ništa što bi ličilo na kanale. Linije na Marsovoj površini se pojavljuju tako sto se mnoštvo odvojenih tačaka i pega prividno spajaju u jednu liniju. Pa neka su i ove linije realne tvorevine to još nije dokaz o postojanju Marsove civilizacije. U zaključku o Marsu se može reći sledeće: to je pianeta koja je lišena vode i kiseonika, koja ima nisku temperatura, ali veliku dnevnu promenu temperature, gde je vazdušni pritisak veoma nizak, gde može biti silnih peščanih bura, koja ima veoma suvu klimu i uopšte, ona nije gostoljubiva. Ali bez obzira na to, ipak nije isključeno da na Marsu ima života pa makar i u primitivnoj formi.

Jupiter Jupiter se u teleskopu vidi kao svetlo-žuti disk, koji je išaran tamnim i svetlim pragama paralelnim ekvatoru. Tamne prage zovemo pojasevima, a svetle zonama. Ako se pažljivije posmatraju pojasevi, tada se u njima mogu uočiti mnogi detalji sa tamnijim i svetlijim delovima, sa pegama i tankom nepravilnom strakturom. Neki detalji se vide u toku nekoliko nedelja, dok drugi brzo izčeznu. Iz činjenice da postoje velike razlike u vidljivim detaljima na Jupiteru, možemo pretpostaviti da ne

ВАСИОНА XVII. 1969. 2

37