Вечност

ПОД СЕНКОМ САМОУБИСТВА |

ЧОВЕКУ- —- ДРУГУ РИСТУ РАТКОВИЋУ“ Ристо, . “ бази · увек дрхтави прсти "круже кобно на. вратима да експлодира крик сенки, тама затим без "титраве

колобаре Увек, увек, Лутати докле тако кроз сан и звук са непрестаном сликом о

налом задахтати изнад ребара мојих“ као звер, Зато ] рујем у хладни симбол запетог револвера на слепооч увек замагљено иде се кроз црно: прозори су стра Усред слутње као стене под кестањем у јесени. Зат скелети бели, бели: свуда хладно ко снег пада говори само Ноћ, Све тамније кроз смех сме Тоне: све; Можца ме Ти Непознати, Умоли, својим! Да, сећам се визије: дете у загрљају костура. Лобања, руке, ребра: кроз њих у сну дете плаче. Шути само, пођи даље, ал без. мене; опет ја ћу и онако немо сам остати овде — на. дну свих тих дубина_ Данас: — сад — и после ћу дуго грчевито, топло, грлити жуљевите руке непознатих: уморних фабричких радника. " поравнити. „Слепилом незаслепљен видим у Сутра: рахове белих мсдведа под сребрним нитима поларне светлости Исланда. За утеху плаве. кандиназке сањати о Јапану, јер Мисисипи нагло тече, драги моји црвенокошци, Па снег у вису, снег — пепео, свуда око блеце гимназискиње у чијим очима светиљке плачу ноћу. у шетњи улицама са

шни снови разбијени им неке тамне плохе и , а кроз руке као стрела проха. Сија као Сунце — нема. привлачиш рскавим скелетом

глад јагуара и топле

, Као сан кроз серпентине зимске Ноћи, кроз тунеле усред · таме. Занемелости, Подамном провалија, на ивици тело постав. љено, бели се дно „Уусијано црвеним пламом. Лудило — Смрт, Пламенови У даљини _каз мисли за угловима, Заборављено биоскопсм, јер душа је: не самз ту. Значење свега носим у себи. Не-отпачати тај. црвени. печат! Не' додирнути, пази, он је пламен! зелени звук. Оченивати га. Тонови спирални, као са таласа шум, крик галеба узору под распослом маглом, санке трослратне пред хладним револвером и бежање. од самога себе, до лудила, до бесвегти. Вртоглавица: _ слике из Унутрашњег, Визија: духсви — духови. 5 = Звуци кленли ко да моле плач. — ђ " Пе Болницама белих тишина у јутра недирнута та." То: злочин, злочин, драги моји пустолзви: ваше руке | ком, Само крик и:шум улица усред мира, Какви-хује то вртлози7 Ветрепреораних, Степенице гле у вис... Струја носи све кроз бесаницу Ноћи, А тада, нека само прасак оловне кугле проговзри за последњу моју реч, Тачка оловна кроз ганглије мозга. Све — опет: само

на крај стене и до спиље од базалта крај таласа, Отпутовати! Драги Колумбо џи Ти Амундсену, Вама нека поларна ноћ буде молитва и спас, награда: за откровење!. Као: галеот окован, прикован као разбојник, стегнут као лудан у кошуљу, шутим, шутим, : Занемелост счајања. Иглице бора само-у Ноћи -на ветру зазује јеЗевито као зима, као мраз, "Свуда само: све — дрхтање, Око на стаклу прозора и куцање тихо као кљуцање тице на стаблу у пролеће: димњачи фабрика плешу у Ноћи, док туберкулозни радници умиоу у немидним ј ; уне, ах, од глади, Квадрати, квадра-

ТИ, коцке и троуглови, Лењина нема, доле човечанство, а куда ћу љубавг.

ници: то не филм, И

Земљу спљоштити — —

а плафону као одбегли звук са.

писмо и' састанак пред _

Одгонгтнућа _

– ји сааде сна сзанаовевстаанмковве кана мднне “ =

Плон а оне пар