Вечност

Муцање и бунцање кроз сан — сад шути! Још прозори само стаклд као а гавран кроз мрак зрака без презира испод крила, а у сенци јаблановој, над

уснама, изнад цвета. У сандуку чувај тајну, док не рекну над језером о

рађању пред тај васкрс — пуном бола, Плаче смехом, смеши плачем по- Е

крај гробља, без свог друга у гробници под каменом, Нека Ноћ на мо- Не

тосиклу улицама на крај града до предграђа сад пронесе ко рекламу мла-

дић брзо. Мотор сме кроз бензин о заборављеној изгубљеној руци прого-

не би прегледао, нити било... Шути,;'"шушти, ено вене мирис звука.

Он односи Ноћ на мотосиклу —__________ драги младић 5 -

Стрела на нокту, зора свиће сан песме заборављено море и крило галебово на таласу трећег звуна У сунчаној зраци кроз маглу · ко дим. Смем артерије под сијалицом термометар усијати и разбити урлик рудара рањеног. Калифорнијо, Калифоркијо; када, нада7 Тамо исток, запад, север; · 2. ИН лажу људи после књига, јер без бриге писмо стигне да подигне откровење : изнад себе; знам и: Сутра сигурно Теби неће доћи она еластична девојчица, са наранџама ко бомбама у рукама, из предграђа. Зар нег

Ристо, _ 527, упали сијалицу свећу или петролејку: можеш видети ово: чудо, као мој доживели бродолом, као камен. Не заборави на рођење свега нерођеног и помисли на Сутрашњицу. Писмо као докуменат моје савести под Светлсм Тачком и разачарења у јуче и данас. Не заборави другове; у магли и рукуј. се! Да, па то све није речено. Свеједно. 22 горинг, веруј, кго старост. Не. говорити! Музика једино причешће после граха, једини спас, - · >

Толико: — — -душан јерковић 1926,

ОТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

- ТОДОРУ МАНОЈЛОВИЋУ И ако апстрактно мислим вазда, знам колико моја мисао може ва. буде неспретна и. груба: диалектичар сам али слаб, Сатима, тврдоглаво гаца мој разум на истоме месту, А тај разум, немам довољно - снаге да · смрзнем. Стид ме је над се сетим јећноставних реченица којим сам хранио _ своје најсудбоносније покрете, Стид ме је да овде образложим нека своја најчвршћа убеђења, Наиме, бојим се да ми моја непосредна мисао понова не умакне: да не искажем опгт најзад нешто сасвим десето, Ето како мислим: на ситно, скучено, тромо, Изрази, обрти. Заборављам и“"најнеопход-. није (хлеб разума), пажња ме такође напушта. Да опет подлегнем,-ознојен, масна носа, угашена погледа, бескрајно згађен и као већ труо. | Моја се прошлост није претворила у сећање, Негде у мени, она лежи разбијена на парампарчад, Свестан сам једино неких неорганизованих одломана који се изненадно појављују из тог унутрашњег мрака, без икаквог реда и понова утону, изгубе се, Мало је појмова над којим имам неке тре- · нутне власти, Из те духовне прашине ја не могу да одредим време и место једном низу психичких доживљаја, да поставим логичан однос између њега и себе, – 5 Кад се решим (ко решава7) да прибележим неку своју случајну констелацију појмова није да не чиним избора: или све то бацим одмах или само један део сачувам да бих га малз доцније поцепао, ·изгубио. Иначе, шта би са мном билот Духовно, велим_ Да ли бих. се тад потпуно ргспасј И тиме се у неку руку ослободи аутонритине7 Подао сам за такав чин. а с ; и Питам се: постоји ли каква ваза измађу менг и духа — јер оно чега могу да будем свестан, ја не знам у шта спада. Свеједно ми је како ћу пропасти, Живим расејано, безобзирно и нисам негрећан, = 31. јануара 1926. 5 : МОНИ ДЕ БУЛИ