Вечност

Себи у себи

Кад је бие велебитски ловак намера му беше тужне лихе скета саља књигу нише црна слова тражи са намерем бити бег мамере леже пох бер сам ја лего вам је снне сан бесневан да се чуло како иншти та тичика какаду та рибица моруница. Кант га учи Ниче ирта крегуто је тебе мене с нама старца Тукидида с њиме семе Марк Аурела с овим чулне сократовско срце лирске добро гневи цвет са јЈанцекјанга. Не миели се више модом ларва прође нетремице и кајише људске пече непрестано антиподче. Зато реци: амеба сам ваздуха вежба мртве сенке кирасир сам био цара немачкега сада илетем плетем млетем да наплтем једну лепу слику луд сам, да, јер ми све то ласка што се неће никад свршит ова гора на комаку ове главе луде ва помолу ене тачке црне за којом уздишете С РНИ зовећи је памет аманет учмалог човечанства их које свиним без умора ке ттугшајући се трагике непљуваних раса. ето рекесте велебитски ловац а он је луд мудачки свестан лудести | тун глупскуп мантљика свачије триколоре своје снаге глуни во који риче кад се рађа дан у несмама и на сликама супрематистичким.

ДРАГАН АЛЕКСИЋ

О чистом филму

У последње нреме француски литерарни свет жустро је расправљао чистој поезији: у чему ве она свстојиг Сваки је пелемичар предлагао различиту дефиницију ко еви су били сложни око тога да је чивта поезија један комиремис између појединих објективио испољених особина људске психе — сви су били сложин да је чиста пеезија нешто есемциално нечисте. Како би што боље илустровали евоја тврџења, наведили су приличан број ствхова. Разуме се, најблеђе, најбљутавије што се код иригнатих француских песника ноже жромаћи.

Филм садржи више лирских могуности но ма кеја друга уметност. Метафизичка идеја слободе, пошто сеу филму рукује поглавито сликама (дакле мекључиво конкретним елементом), гледаоцу ве та идеја може непосредно сугерирати, рекао бих чак и докавати. Случај, случајност, извитоперавање психолотије, све ште је мрачно, тајанетвено, подмукло и алогично, све што нас више и не мори у сновима, сва она дубока, бездана страма стварности на данашњем првокла“ сном филму и не долави до изражаја. Ма против, мајчувемији режисери се труде да

фабула буде ште свакедневнаја, јер публика не донушта да јој се не извлачи ћилим испод ногу, ћублици не ласка кад јој прадвифзња остану миоттуно нежспуњена. Њој не сме наравно да буде досадно али се мико неће ивложитв 014сности да у биоскопу, не дај Боже! полуди.

Изузев Кепе Сјабт, Мап Кву;Ргапса Расавбћа, Магсе! Писћатр, језп ВотНп који у свом чистом филму, ЕМТЕ' АСТЕ постезавају врхунац узбудљивости користићи се до краја трансцен: дентном ирационалношћу кинематографског збивања — развој ове уметности креће се у правцу позоришне реконструкније и више мање успелом прилагођавању животном данамизму, Но филмска поезија превазилази оне којк је гуше разним компромисима тако да нас често занесе у филмском роману и то кад ее нмјмање

надамо. МОНи ДЕ БУЛИ Идеалан филм — ептичка музика. Р 7 Легитимација

Мони-у де Були

Сунце без завесе

дан у кожу обучен улицама излог сија

подне

чаше у сву све сирене лађе нема ни облак

вене тону мрак нек падне прозор собе ватворен

ко девојка погледом

сан кроз кавез

птица крилима у небу звук пада

наук виси самоубица мисли обешене

часовмик иде

воз у снегу мрак

без тачке

пут

тамнице тамне зидају зидове зелене залепе рекламе са стене скидају све да заслепе

место одела људе вешаљу немају ли драгануг

под асфалтом срце имају пролетер пропелером пева преко прста пређе крик смрзни кости на улици петролеј ДУШАН ЈЕРКОВИЋ

један два три

Проблем самоубиства за ме у опште ме постоји јер он за собом повлачи и све оне проблеме чијег је интелектуалног решења намера апсурдна: прићи нечему са априорном поставком да то није „решено“, да је „закључано“ и да треба отворити, (као да се „тајна“ не сме ировалити или барем калаузом отворити). Не питам се ни је ли само-

убиство утеха, а још мање је ли спас, јер га сваћам само као гест,

„гест из јединог, јединственог света

у најпоследњем смислу, без обзира на то да ли оно и какву промену носи собом. Дакле, самоубиство као доживљај.

У том и једином случају нема самоубиства којег не бих одобрио. Исто тако, мтого их је, којах се гнушам, али само оних чији гест није у сразмери са његовим надчимом, Зато сам увек био склон да самоубиства класифамирам не по квалитету већ по квантитету њаховог замаха, и скоро увек сам осећао да се могу поделити у главном у три врсте: револуционарно, лирско и сода — самоубиство.

Ово последње називам содом да бих избегао израз: женско самоубиство, јер вероватно да има и међу женама иктересантих типова које се не трују тако лицемерио опраштајући свом _ драгану ила остављајући да га тај њен чин сажали на покајање и грижу савести. Таквих и сличних самоубистава је

безбрдј, На њих се увек згадим,

али пошго ме је претходно сам акт, без обзира на његову боју задивио, У ову врсту сомоубистава спадају и сва она која остављају за собом писма ради објашњења или прекора, Привидан узрок свих самоубистава ове врсте је жеља за осветом, али жеља која освету не сме да: испуни те је ова унск неусдела,

Друса врста су лирска самоубиства. О њима се најмање може говорити јер такав самоубица нема викакву стварно-објективисану намзру ни разлог. Код њега је један, сам по себи незначајан, моменат произвео побуну у целокупном ерхестру свих могућих намера и угрока, тако да је, резултанта свих тонова, свесно или подсзесно, гли у сваком случају лирски — подигла револвер илинож, или се пропела у бескрај скечивши да сконча. Таква самоубиства нису могла би-

" ти стварно уведена у званичну кри-

миналистику, а у колико су се испитивала остала су увек заглнетна и тајанствена.

Оно кеје ме мајвише интересује то је револукионарно самоубиство, јер се њиме доказују две највише манифестације духа: Револуција и Погзија. Узрок је створен дубином постојања, револтом или намером аутожртве — епет револтом. И не треба се питати је ли ту имдивидуални или социални бунт јер јесваки бунт индивидуалан, а ако је његова пројекција .несавладљива он пристаје уз колективни бунг да би га задовољила размера психотехнике овог последњег, а која је увек, бар психометријски, већа од бунта имдивидуалистичког. У сваком случају, револуционарнн самоубица је пре свега убица, или његовим формалним убиством или убиством којег идеално врши пројекција његовог чина. РИСТО РАТКОВИЋ