Вечност
ј +
Тарбша Каза
„Љубица, смеђа
Дивна, плава
Келнери
Гости
Џес
У Риц-бару, после поноћи.
Дивна: Кад бих бар наслутила "силажење среће у бар, ово рађање љубави у дивљем браку, о Љубице, љубичицо моја, тада бих једним далеким покретом поцепала серпентине живота, серпентине што шуште у мраку мога тела: твога тела. Кобва силуета ето замаглила је хладвокреност, жуту невиност, наивност већ бившу. Ногледај како ми длачице милују твоја порцуланска ражена -- ја то сама себи често радим — шта мари! осовина срца...
„Љубица: Ћути забога!., Ведрина случајно срачунчатих сусрега; па гвозден смегћ, па ове испаштање, ово нраштање, па све остало што је заостало или дефинитивно стало — ие, не, све то неће, нећу да тд буде почетак нечег.
Жнкна: Али ти знаш докле допире јаук јаловости: продавници новива вичу целог дана, продавачице љубави плешу целе ноћи, те и поред «све своје миогобројности небеске арабеске деле правду — многобојнести на страшном суду. Љубице, љубави моја, смилуј се! шта може плавокосо вино пред једном војском чаша и флашар шта могу најзав ја, Дивна, пред свим тим смицалицама — пред овом војском тачака м вапета које ломе моју мисао, ломе је и у смисао воде. Једаред за свагда, воде су чисте, бистре, прозирне, марне. јао! (.,,..,.... ..) немој да си таква! Љубице! ох, ти, убицо!,.
Љубице: Кошмари ме лове. Црне завесе висе. Празнина покривена баснословном паучином стрпљења рекох ти већ једном, зашто ме гледашр мене, мене — Пепељуго! —
жоћу да те вређам: знаш ли шта си тиг Ти си једна музика. . Живна: Свакако да се моја збирка употребљених жилетских ножева жоже упоредити са најскуподцени-
јем серијом жигосаних таксених ма-
рака. — Дивна си ти, Дивна! Радије скушам како тече река твојих
"реченица, него ли што
Табша газа
Мрзи ме да овде даље чекам
„Да чекам да ћутим да читам
„Да читам и да пишем
Погвија поезија шта то значи
Нека иде и она и она без трага "Хтео бих да нађем Ристу
Великог Расту Ратковића
Да га ноћас неђем
ЈИ заједно да лутамо мрачним пустим
сокацима
Да свратимо код „Америке“ на љуту ·Гонококе и снирохете треба да живе „Баш ме брига
Жедан сам жедан силовитих пића "И пустоловина и крвавих скандала ЧИ туча у диму на живот и смрт
а летери ет тт-атрр тренира -ак
Пола два већ прошле
Хајде да ебиђ"м кафане и варијетеје .
И спасоносни Риц-бар Ваљда ћу наћи | Наићи на своје пријатеље
Мони де Були
Из заосталих рукописа Павеа Старчевића 1 Лежа распала од сна по јаком сунцу нетакнуто пало је у заруђену пену међу два бела колеза. Зараштене међу прстима носим њене дојке
на рукама тетиве засенче мождане кредне — Тешко се откида. 2 Нож за појасом светли несити за љубав рана крви жедни господе на врзшцима мојих прстију чежња додира. Не може ништа да утеши сумануте, о, мало смирења у последњој исаружености кад није доста Узми свиралу од костију леша да се распукну гробови стари, јер Стално ме веди
- 3 Дрхтах до плача због крештаве песме девојачке Уз језиви 'нанат лудака —
што да их се дира кад упоредо ћуте а кад се ражале штф живе весело про-
у јутру се разидаве. млади. Њег песме сам у толиком вростору захоцнели месец-комад кеотопљена леда.
4
Збркани_. пролазе поред мене не прилазе
ми никад
кад се спотакне који гемља се узбиба. Место глава на раменима каблови.
Где су ониг Низ правну цесту ваља се
кокошје јаје.
Да не завикнем, очајан преломим Сбрао
ноге и руке.
Тако уклупчан мирујем ко грудва сирове
земље
моја свест је тада осовина кугле земљине.
1924 год.
Море око Београда Дудп Тимотијевићу
скокови твоји зар заберављају на трагове на те сокове звучне (сузе од глицерина)
што блистају тамо
где си био зрак-тангента
псеудо-кругевима
задрхтала прогирниост речна (вагледно се сав Млечни Пут) и смрзнуте звезде као да нису мртве
то млад месец објашњава сиве рибље сенке ма дву небеске вечне реке М ЈНИ ДЕ БУЛИ
пију ноћи
Мој најнесретнији друг
Упознао сам га крајем 1923, године, пред Универзитетом, где је био дошао са Сушака де сано метаморфозира свеју вечву косаду. Досаду која балансира измећу лудила и плача. Било је врло хладно и свратисмо у једну споредну кафану да уз најгоре цигарете и гракију пређемо исте вечери на Ти. До крајности фин и дебар токазао ми је нехотице да га све може интересовати али да се све губи под сенком грча тоталности. И осетио сам одмах да је проклет оним рускем, оним болним, подземно искреним понирањем у тајну.
Отуда су наши свакодневно неминовни сусрети за нас обојицу значили увек доживљај. На улипи, у кафани, у народној кујни, на стану тешко ми је падало његово осусуство. Никад шарлатан, никад псгер, истодобно крајње дискретан и отворен, мистично веран друг и пријатељ, слободан и бунтован, сентимента · лан само у дубани, мисле: и трагичио савестан. Немаран до нораз», желео је да живот победи животно и увек до крајности интимно. Најопипљивији резултат, . свега његовог лутања беше, међутим, досада, конкретна и нимало блазирана довада. Као да се увек, подсвесно, спремао на неко дефинитивно бегсгве. Одлази, враћа се, лута и нокушава даљи пут Београд — Соефлја, са намером Цариград — Русија. Шаљу га из Софаје натраг, одлази својевољно у војску.
И сада, кад пола године ништа о њему не знам, чини ми се да онПаве Старчевић — с рт лежи
— на тврдој постељи. == :
РИСТО РАТКОВИЋ
Ристо Ратковић
Можда увек али врло често према онима који ме познају понашам се не као Ристо Ратковић већ као његов мжознаник који са њим нема најзад ничега обавезно —- заједничког и који не одговара за његову моралну апсолутност. Равнодушан сам шта се о њему мисли јер осећам да ја својим нрисуством само потсећам да постоји негде неки Ристо Ратковић. Само у толико је моја свест обојеча њиме (мада знам да сваки мој моменат чим потоне њему припадне).
Сотона, та лукава сумпорна со тоне у неке тужне, кокетне, час кудфаве, час гараве тонове. Фербуар милује олује. Јул симулира сад Луја Великог сад персијског везира. Каква радост! За Берту, Роберта и Норберта. Бритва пак уверава нашцег еветог брата да ничије очи не личе на ма чије. На пример: чамац. У њему вагре. На пример: врата. У њима самац На прамер: мир. У њему муње.
МОНИ ДЕ БУЛИ