Вечност

Занос склопљених очију |

Заборављени мелем мира

"Фантомапна звона

| Кула- -Светиља испружила је гле четири бескрајна вади Деда светлосна снопа | А север на исток на запад и на југ О види види · Све брже и брже врте се ватрене ветрењаче тих дивовских млинова „ Пиклони се рађају све виши све више своје главе —

уздижу

Судбином тамном ја казах те скривене рези, зе блажено оплаках ишчезли благи лик и сенке хитро сплетене у том ену.

| Пучина луда све јаче јауче |. | Сањам се одевен звезданим плаштом небеским · Сањам се као Бајрон леп ала без његове гргураве ; и без моје чекињаве косе __Да ми је. сад знати колико је сати

уморне руке спустаху на очи.

Дал ме блажи, тихо лечи сјај благости, звук додира

ко проси сина беле невестице. __ Не мари " _ 4 % „ Певаћу нелег живота залудна бегства и звезде Носи ме, добри друже, у мртви дан, 1 пет Др АНА АВА А ЕЦ Ена

Само док ишчупам те крваве визије што се лепе на моје очи каду зору рушим зидове сна _ ___ | Тада ћу почети са скицирањем свог романа који треба ој да има свега једну реч поновљену онолико пута КЕ колико је потребно да се испуни цела књига "На шта то подсећа _ Подсећа н, пр. на _ Љубавн ! шапат прашумског лишћа Још и на портре непознатог детета ког не могу да погледам а да не помислим на смрт

видиш ли да ме плаше .. језеро моје, драги тихи жар а | на жут. м челу ко убице друмска страшни хан.

Болесна занасна крв изли се у светле чаше _ и ето прстом укажеш на лелујаве тице.

Зар ме зову, тужно љубе зоре једвачујне

· чедне среће, и предахнут дах из мене.

Тајно : и уморно ко се ке насмеши, целивај одбегле поздраве рујне в дланом пружај погнуте зене. · Тајно и уморно ко се не насмеши.

"5 #

Гле, језеро моје, тихи жар,.

носи ме, добри друже, у мртви дан.

1926. ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ. | |

За црвену метафизику

Мони-у де Були

Свака револуција чије се идеје не могу конкретизовати апсурдна је и, шта више, л жна.

С мо је материја опасна: а сграктан револт је само привидно незадовољство а у ствари одобравање већ постојећем духу.

Домен самих апстракција је најпогоднији за фине маске: уметност ради уметности, незадовољство ради (задовољства) незадовољства. Али све то без икаквог стварног доди;а са револуцијом.

- ж

. Идеје које су вечно само идеје садрже у себи мање идеализм ; него најбаналнија стварност. ом # | н

Сви национализми и све религије духовно су сасвим депласирани.

| Куцнуо је час да испричам последњу битку _ Дакле слушајте "| Обе су армије биле беле

1 И њихова су се белила више разликовала међусобно

"71 Него ли што се разликује прна боја од црвене

| Плач од смеха

5 ЊЕ Нијагара је однела лешеве и рањенике И | |

Обе армије до последњег војника Нијагара је однела _ја верујем у све оно што сам веровао док бејах ' метаморфозиран у буба- -мару

па "Хтео сам том приликом _ да ак прозирног свог челичног не-прозирног

Јн с пи

споменем ер

, Најзад свог нарочито за ту сврху

Пазите добро

Ушли смо већ у катакомбе сахрањених уздаха

| Да се не буде више ·

Песссесесст Молим вас

Кроз све векове струјала је бајка о некаквом ослобођењу „духа“ од „материје“ ал никада "и проповедници нису смели видети да се дух од материје може ослобод ти само материјом. Тек се у мар си зму схватило де је материја духовна храна а не огледало његове узвишност . Схватило се једанпут за свагда да су све те филозофске и песничке пропогеји само лажно извињење што се и даље остаје у логици | капитала, дакле сталног, п икривеног порд бљавања духа материјом. а

Више се не сме пасти у грешку, ни свесног ни подсвесног, веровања у могућност »нтелектуалчог решења некакве козмичке загонетке. Треба је решити социално.

Дух се мора ослободити свих матерпалних преоку: ција и тада ће тек пасти у свој бездан где ће материја бити невина а метафизика поезија. .

МОНИ ДЕ БУЛИ

Револуција не прима жртве, нити их даје. А сама је неумољива.

РИСТО РАТКОВИЋ

Песма петогодишње девојчице приликом смрти Лењинове, шт: мпана у руском листу „д чја врх“.

Ти си мртав, Иљичу!

Једна је мала шица долетела, И сунце је тшицу грејало.

Ти си мртав, Иљичу! Сахранили су ше ;

И швоје одело је мртво.

Ти си мртав, Иљичу!

И ши си остао пошпуно сам, Јадни, јадни Иљичу!

Ти си био добар.

Ја ћу шеби дати своју. (90, Ја шебе волим. -

Ти ћеш поново доћи на светлост И ми ћемо ше додирнути.