Византиске слике. Књ. 1

196 ШАРЛ Дил

хаило, младић необичне лепоте, жива ока, бела лица, господског стаса, чију заводничку и неодољиву драж савремени песници сложно хвале. Јован га представи двору; он се допаде цару, који га узе себи у службу; он се још више допаде царици, код које се одмах разбукта велика страст. И „како је она била“, каже Пселос, „неспособна да заповеда својим жељама“, није се смирила док јој лепи Михаило није вратио љубав.

Онда се у двору одиграла једна врло занимљива комедија, коју је Пселос испричао не без нешто заједљивости. Пре је Зое из свег срца мрзела евнуха Јована; сад, да би имала прилике да говори о ономе кога је волела, она га је љубазно предусретала, звала га себи, и казала му да каже своме брату да ће, кадгод се пријави, наићи на леп дочек код своје владарке. Младић, који није разумео ту наглу и необичну благонаклоност, долазио је код Зое на подворење, доста збуњена изгледа, узбуђена и поцрвенела лица. Али га је царица храбрила; она му се љубазно смешила, ублажавала је за-његову љубав строгост своје страшне обрве, чак му је издалека напомињала своја осећања спрам њега. Михаило, кога је брат упућивао, најзад, разумеде. Он постаде дрзак; од нежних покрета он пређе на пољупце; ускоро, он се још више осмели, „мање занесен“, можда вели безобразно Пселос, „дражима те госпође мало више зреле него поласкан у своме поносу славом једне царске пустоловине“. Зое, врло озбиљно занета, показала се врло необазрива. Виђали су је како пред светом љуби свога мило. сника, како седа с њиме на исту софу. Природно, уживала је да свога љубимца кити као каквог идола, покривала га је накитом и сјајним оделом, и обасипала скупоценим поклонима. Још више: једнога дана паде јој на ум да га посади на сам царски престо, с круном на глави и скиптром у руци, и прибијајући се уз њега, тепала му је најнежнијим именима: „Идоле мој, лепи цвете мој, радости мојих очију, утехо моје душе“. Један од дворских људи,