Византиске слике. Књ. 1

ЖИВОТ ЈЕДНЕ ЦАРИЦЕ 9

"ских достојанственика, све до удовица високих чиновника, и најзад сву аристократију царевине, сенаторе, проконзуле, патриције, разне официре; и сваки је редом, поклонивши се пред владарком, честитао и спуштао крај постеље какав мали поклон за новорођенче. То баш нису, као што се види, харемски оби"чаји; и пред таквим призорима, има ли заиста основа "увек говорити о строгом заточењу у гинекеју и о несавитљивој крутости византиског церемонијалар

М

Али живот византиске царице није цео пролазио међ уским границама њеног приватног оде-љења. М сам протокол давао јој је место у јавном животу, и одредио јој, поред василеуса, улогу у званичним парадама и у управљању монархијом.

Зна се каква је била, у животу једног византиског цара, важност дворских церемонија. Једно од најзанимљијих дела које је из тога удаљеног доба дошло до нас, једно од оних који пред нашим очима најбоље оживљавају чудне и живописне изгледе тога ишчезлог друштва, Расправа о цере„монијама, коју је око половине Х века саставио цар Константин УП, цело је посвећено описивању литија, светковина, аудијенција, ручкова, које је једна тешка и несавитљива етикета наметала владаоцу као праве дужности. Мада су се о том питању, као и о толиким стварима које се односе на ту тако слабо познату Византију, стекле доста озбиљне заблуде, и мада се нарочито јако преувеличава терет којим је церемонијал натоварио плећа владаочева — један свети Луј, па чак и један Луј ХЈУ сигурно су чешће ишли на службу него василеус, — ипак је извесно да су те званичне светковине сачињавале добар део царскога посла. А царица му је у томе стално била „другарица. „Кад нема Августе“, каже један византиски историчар, „немогуће је прослављати светковине и давати гозбе које прописује етикета,“

Тако је у јавном животу монархије царица