Византиске слике. Књ. 1

14 | ПАР УЛИ СИ Пева. /

заплетених обреда довољно ће бити ако се запамте неколико симболичних чинова, неколико карактеристичних покрета, који износе на пуну светлост колико је владалачког достојанства садржавала у себи славна титула византиске царице. | Ево одмах једног доказа: венчање долази после крунисања, не пре њега. Није царица зато имала удела у царевој свемоћи што је његова жена; није то био одблесак власти њенога мужа који пада на њу. Чином који претходи венчању и независан је од њега, она прима владарско достојанство, и то достојанство на које је она, као и цар, уздигнута божјим избором, потпуно је једнако с царевим. То је толико истина да нову царицу народу и не представља цар. Кад јој је полагање круне наглаву дало највишу моћ, она одлази, не у пратњи владара, већ праћена само својим дворанима и својим женама; лагано, кроз редове које су за њен пролаз начинили гардисти, сенатори, патрицији, великодостојници, она пролази одељењима палате, и пење се на терасу испод које стоје на окупу велика државна тела, војници и народ. У своме богатом царском оделу које бљешти од златнога веза, она се показује својим новим поданицима. и они је свечано признају. И пред њом се спуштају заставе, великаши и гомила падају ничице, с челом у прашини, чује се прописно клицање страже. Она, врло озбиљна, држећи у руци две воштанице, поклони се прво пред крстом, затим поздравља свој народ, док се њој пење једнодушан узвик: „Спаси, Боже, Августу!“ Ево и другога примера. Свакојако, крунисање василисе обавијено је мало већом тајанственошћу него царево; уместо да се прослави под сводовима Свете Софије, оно се врши у самоме двору. Али не треба мислити да је то последица извесних појмова, такозваних византиских, „који су, веле, жени налагали један затворенички живот, и нису се слагали са сувише светским парадама“. У ствари, цео двор, жене и људи, присуствују томе крунисању; и кад затим, по свршеној церемонији, цар и царица