Византиске слике. Књ. 1

ЖИВОТ ЈЕДНЕ ЦАРИЦЕ 13

другарицама: . „Другарице, да дамо једне другима обећање. Нека се она између нас којој Бог буде дао да влада, обавеже“'да ће се заузимати да удоми друге,“ кћи једнога стратега одговори јој с висине: „О, што се мене тиче, ја сам најбогатија, из најотменије, куће и најлепша; цар ће зацело мене узети. Ви друге, сироте девојке без предака, које имате само своје лепо лице, слободно можете напустити сваку наду.“ По себи се разуме да је та презрива особа била кажњена за своје презирање. Кад су се кандидаткиње појавиле пред царицом, њеним сином и првим министром, рекоше јој одмах: „Ви сте дивни, госпођице, али не бисте били добри за цареву жену.“ Марија, напротив, одмах освоји срце младога владара, и он њу изабра.

Такав је био, као што би могле показати и друге сличне анегдоте, уобичајени начин на који су се Сирале византиске цгрице, осим ако се, што је још простије, владар не би занео каквом лепом пустоловком, као што је то био Јустинијанов случај с Теодором. По томе се у сваком случају види да василеуси нису преко мере полагали на племићско порекло, и да им је једна лепа жена увек изгледала довољно пристојна царица. Али су исто тако свечани обреди који су пратили крунисање и венчање били довољни да будућој владарки даду сасвим нов карактер, и да од јучерање сиромашне девојке начине једно биће више него људско, живо оваплоћење свемоћи и божанства.

Нећу у појединостима описивати велелепни церемонијал — све византиске свечаности личе по мало једна на другу у своме једноликом сјају по коме је младој жени, уведеној, са велом на челу, у велику дворану Августејона, цар својом руком облачио пурпурну хламиду коју је претходно патријарх благословио и по коме ју је василеус крунисао круном са трепељцима од дијаманата, ни дворско примање које се затим обављало у дворској цркви Св. Стевана, ни венчање најпосле, кад је патријарх метао венчану круну на главу супружника. Од тих