Византиске слике. Књ. 1

36 ШАРОЛ Дил

_јима се демони играју са смртнима и одвлаче их у проклетство.

Затим долази прича о искушењу Јустинином. Против ње Кипријан распали демоне и демонице, па и самога сатану: све је узалуд. Тада, да би је савладао, мађионичар скује заводничке утваре, да би _ јој се лакше приближили, да би је сигурније кушали, и он сам се преображава час у младу жену, час у лепу тицу са милозвучним певањем; исто тако, претвори Аглаидаса у врапца, да би му омогућио да одлети својој драгој. Али под мирним и чистим погледом девојчиним, лажна тица се тешко сруши на земљу. Онда Кипријан покуша друге начине. На породицу Јустинину окоме се најразноврснија зла; куга пустоши њен родни град; ништа не може да узбуди непоколебљиву младу девојку. И пред толиким неуспесима, немоћни мађионичар почиње да сумња у себе; он грди Сатану, хоће да прекине уговор који га везује за кнеза демона; и он се сад, као Јустина, знаком хришћанског крста одупире ђаволским нападима, али Сатана, ироничан и неумољив, руга се жртви која мисли да му измакне: „Христос те неће ишчупати из мојих руку, Христос не прима оне који су једаред пошли за мном“. И несрећник, уплашен од вечног проклетства које му прети, завршава своју исповест овим болним и преклињућим речима: „Ја сам вам испричао свој живот. На вама је да ми кажете да ли ћу моћи умилостивити Христа и да ли ће он услишати моју молитву.“

У целом том спеву има јаке и стварне лепоте, исто тако виде се све књижевне успомене, сва потсећања која то читање непосредно изазива. Кипријан и Сатана, то су већ Фауст и Мефистофелес; и у блиставом и поноситом демону грчкога писца, у охолим речима које му он ставља у уста, има већ нечега од срушеног арханђела Изгубљеног раја. На другим местима се мисли на Божансшвену комедију, на месту где Евдокија у енергичним цртама слика оличене пороке које зли дуси воде широм