Византиске слике. Књ. 1

2“

АТЕНАИДА 96

«света, лаж и разврат, варање и мржњу, лицемер-ство и лакомисленост. И зацело није мала заслуга за грчко дело У века да тако потсећа на Дантеа, на Гетеа, на Милтона. Да ли значи да зато треба похвалити Атенаиду-Евдокијуг Не. И овде је њен лични удео незнатан, и од тих лепих проналазака којима се ми дивимо, она није ништа створила. Легенда о Светом Кипријану Антиохиском постојала је јошу ЈУ веку, вероватно у Сирији, и она је имала довољно успеха да би могао постојати и један превод у грчкој прози. Ту је причу царица ставила у стихове, као што је преносила у стихове свете књиге и живот Исусов, и лепота предмета који је „обрађивала не доказује ништа о њеним вишим способностима. Али је бар њена заслуга што га је изабрала, и тиме њено дело постаје необично занимљиво за проучавање њене душе. Појмљиво је да су доживљаји Кипријана Антиохиског нарочито занели Атенаиду-Евдокију: то је помало њена лична историја. Као, што се десило и мађионичару, и њени су родитељи хтели да она научи „све што има на земљи, у ваздуху и у мору“ Као он, „она је мислила да живи, онда када је заиста била мртва.“ Затим, као гон, она се одрекла „безбожничке вере у идоле“ и разбила „таште кипове богова.“ М као он, најзад, "поставши сад хришћанка и побожна, она је била жељна да убеди „оне који још уживају у изопаченим идолима“. М зато имамо права да верујемо да је у поучну причу коју је испричала Атенаида-Евдокија унела нешто од себе саме.

· _ Хоћемо ли да кажемо да јој је искреност дала варницу генијалностиг Не. И овде као и на другом месту, облик, једино што њој припада, осредњи је. Али дело и поред тога остаје занимљиво за психологију наше јунакиње. Од дана кад је хришћанство дотакло Атенаиду, оно је у њеној души врло брзо избрисало сву љупкост паганске „древности, сву драж њених успомена из младости. „Атина, Елеузис, Аргос, сва та света места где је она